INTERVJU Mara Dupont: Narodna muzika u džez maniru došla je kao vrsta utehe u trenucima kada sam bila daleko od kuće

Mara Dupont je pijanistkinja i kantautorka, a trenutno živi na relaciji Srbija – Francuska. Domaćoj publici do sada se predstavila sa dva autorska singla „Diši duboko“ i „Nisi tu“, a u toku je priprema promocije njenog albuma prvenca „Svet“.

Album „Svet“ sastoji se od tradicionalnih balkanskih numera obrađenih u džez maniru. Pa tako možemo da čujemo neke standarde poput „Što te nema“, „Karanfil se na put sprema“, „Marijo De La Kumrijo“, ali i mnoge druge u nešto drugačijim aranžmanima i izvođenju.

Pre nego Mara izađe na binu KST-a i predstavi se publici, odgovorila je na nekolicinu naših pitanja.

Mara Dupont za Danas:

Pozdravi i za početak, otkud promena imena, s obzirom da smo te pre par godina upoznali kao Majka Maru?

Razlog je pre svega praktičan, pošto živim i radim na relaciji Srbija-Francuska, jednostvanije je za nebalkansku publiku da pročita i izgovori to kratko Mara. S druge strane nadimak Mara me prati od tinejdžerskih dana, iako mi je pravo ime Marija. Nekako sam srasla sa njim i volim što je kratak, a žestok, tradicionalan, a strancima opet egzotičan.

Novi album se zove „Svet“. Šta se krije iza tog imena?

Ime albumu sam dala nekako spontano, a onda kako je vreme prolazilo, naziv “Svet” je imao sve više smisla. Zbog moje profesije često putujem, živim u koferu i zaista se osećam kao stanovnik sveta. Opet svi aranžmani su nastajali dok sam živela ili radila u inostranstvu. Tu je i onaj unutrašnji svet i može se reći da je ovaj album, kao i svako umetničko deli, ogledalo svega onog što nosimo u sebi.

Šta te je inspirisalo da radiš obrade narodne muzike u džez maniru?

Ja sam pijanista sa klasičarskim obrazovanjem, zaljubljena u džez, a kao autor pišem pop muziku. Narodna muzika obrađena u džez maniru došla je kao neka vrsta utehe u trenucima kada sam bila daleko od kuće. Zato i jesam skupljala ove pesme gotovo deset godina. Nije se desilo preko noći. Dešavala su se putovanja, odlasci, nedostajanja i iz svega toga nastao je ovaj album.

Kako si birala te pesme?

Pesme su dolazile same i bez nekog planiranja i biranja. Pošto volim kafansku muziku, uvek bi se desilo da nešto improvizujem na klaviru, pa se desi da me tema koju odsviram podseti na neku narodnu pesmu. Onda bih provela dane zanimajući se promenom harmonije i ritma, dok ne dobijem kao rezultat poznatu pesmu ali sa nekim sebi svojstvenim pečatom.

Kad slušaš te stihove, napisane nekoliko decenija unazad, šta misliš, koje su to emocije i osećanja koji povezuju to neko davno vreme i današnjicu?

Balkanska muzika je raznovrsna i bogata zbog mešanja kultura i religija. Logično je da područje sa tako dinamičnom istorijom iznedri pesme jakih emocija. Verujem da ne postoji vremenski jaz koji to može da oslabi. Tradicionalne pesme se stalno menjaju, neke se zaborave pa ih se opet setimo, dobiju neki drugi oblik ali ipak žive.

Pošto si se okrenula prošlosti u traganju za inspiracijom, šta je za tebe muzika budućnosti?

Muzika je uvek bila i treba da nastavi da bude taj univerzalni jezik koji nezadrživo komunicira bez obzira na kulturu, naciju, generaciju, jezik. Bilo da je mainstream ili neko antologijsko klasičarsko remek delo, svede se na to da spaja ljude i budi emocije koje čine svakodnevnicu lepšom i lakšom.

Koje mlade domaće džez snage nam preporučuješ?

Od kada se otvorio džez odsek na Fakultetu muzičke umetnosti, dosta je odjeknula cela džez scena i to me jako raduje. Miloš Čolović, koji je svirao kontrabas na mom albumu, je svakako talenat koji će biti jako poznat evropskoj i svetskoj sceni. Pera Krstajić i Nikola Stajić već neko vreme pokoravaju američke bine i festivale. Ivan Radivojević i Rastko Obradović su dobro poznati srpskom džez miljeu a i šire. Tu su i mlada Katarina Kočetov, Gorica and the Grooveheadz, Viktor Tumbas, Kuhinjazz… Moram da pomenem i muzičare kao što je Andrija Gavrilović, koji se vratio u Srbiju prepun znanja i iskustva sa bostonskog Berklija i pravi odličnu pop, funk, neo soul muziku sa domaćim autorima.

Sviraš u KST-u koji ove godine slavi 70. rođendan. Da li nosiš neka lepa sećanja iz izlazaka iz ovog kultnog mesta?

Novogodišnji KST maskenbali su definitivno žurke koje ću pamtiti ceo život. Ja volim da se maskiram, pa su pripreme za ove događaje trajale danima. A sama žurka je nešto neponovljivo, jer na stotine maskiranih ljudi ima prilike da uživa u koncertima, a sve to u impozantnom ambijentu zgrade tehničkih fakulteta.

Šta nam sve spremaš za koncert, odnosno šta možeš da otkriješ?

Na bini će biti mnogo muzičara i imamo i jednog dragog gosta. To je sve što mogu za sada da kažem. Svakako će to biti jedno lepo i intimno veče.