Svet na točkovima 1Foto: Željko Sinobad

Kada bi se klub za inovacije zaustavio na ovoj tački u svom radu, pa zaspao ili se umirovio, a njihovi se izumi i dalje širili, u nekom trenutku u budućnosti, čvrsto verujem, ljudi bi se rađali sa točkovima na nogama.

Priroda bi poklekla te počela da sluša našu pohlepnu ćud. Kako bismo otišli dalje i jurili brže uzjahali bismo samog đavola samo da ima točkove ili, još bolje, da radi na raketni pogon.

Ne sećam se kad sam se poslednji put na trotoaru osećala kao da su mi noge dovoljne i kao da tu, na asfaltu, baš koristeći samo noge, pripadam. Kako kročim na ulicu (trotoar plus kolovoz) točkovi raznih vrsta i veličina samo kidišu.

Danas sam tri puta prestravljena vrisnula i odskočila u stranu. Nadam se da niko nije gledao… Mada… kamere su svakako snimile, njihove oči ne spavaju.

Izoštrila sam čulo sluha i podesila ga da uključuje alarm kad registruje frekvencije podmuklog zujanja električnih trotineta, jer njihovi vlasnici, iz nekog razloga svi listom superponosni (kao da paradiraju na lepotici hipodroma), apsolutno ne uzimaju u obzir pešake.

Mi koji se nađemo rasuti po asfaltu, samo smo prepreke na putu za njih. Nešto kao kamenčići i grančice za ljubitelje rolera i rolšua. „Spasavaj se ko može“ tako se zove avantura pešačenja.

Svakako ne bih volela da vidim kako neko strada (recimo, pokosi ga brži i jači motorni bicikl dostavljača hrane, pelena, prezervativa ili čega već što sugerišu reklame), ali priznajem da nisam osetila jaču empatiju kad sam poznanika, s kojim se dovikujem dok mi zuji u susret ili me obilazi u velikoj žurbi, videla na nogama kako trapka ulicom noseći kesu u ruci zarobljenoj longetom. Pao sa trotineta.

Nekada, čak ne tako davno, pre nego što su svi koji mogu seli na bicikle i počeli da raznose robu, imala sam običaj da hodam kolovozom jer je ulica u kojoj živim jednosmerna pa uvek na vreme mogu da se sklonim i propustim automobil.

Sad je nemoguće bez problema koračati i kad se priljubim uz same zgrade i kapije. Sve pod asfaltom oni smatraju svojim carstvom. Voze u svim smerovima i pešake ne upozoravaju da će biti oboreni ako se ne maknu sa puta.

O kolima da ne govorim. Autobusima, takođe.

Pre nekoliko dana, čekala sam zeleno svetlo na semaforu kako bih sa ostalim nezaštićenim kolegama-pešacima prešla Ruzveltovu. Iz pravca Kraljice Marije tramvaj se toliko zaleteo da nas preduhitri da smo se svi dali u paničan beg.

Ja sam pretekla, ali sam se plašila da pogledam iza sebe i da shvatim da neko nije imao tu sreću. Sigurna sam, na licu vozača tramvaja videla sam stisnute zube i usne razvučene u pakosni osmeh.

Dopalo mu se što je razbio gomilu bez točkova.

Napominjem da ni parkovi nisu sigurni. Da nije izmišljen točak nekad u veoma davnoj prošlosti, svakako bi nam bilo mnogo teže, ali svet bi bio bezbedniji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.