Pobeda (ni) je sve 1

– Bili smo zapanjeni i veoma tužni kada smo čuli da je naš juniorski tim pobedio 27:0 Marino kalčo. Vrednosti omladinskog fudbala su u suprotnosti tome. Protivnika uvek morate da poštujete, a to se nije dogodillo. Naši treneri imaju dužnost da treniraju mlade igrače, ali pre svega da ih edukuju. To se u ovom slučaju nije dogodilo. Iskreno se izvinjavam… – ovako je predsednik Inviktazura, Paolo Brogeli, dan posle neverovatno ubedljive pobede svog tima objasnio jednoglasnu odluku uprave tog italijanskog kluba da otpusti trenera „nezajažljivih“ junoša.

Nisu ništa manje interesantni ni odjeci ovog događaja bez presedana, jer ni najstariji sportski svedoci i arhivari ne pamte da je neko ostao bez posla zbog toga što su njegovi igrači ili igračice „zgromili“ rivala. Nema skale komentara, svode se samo na naglašeno divljenje ili izričitu osudu. Argumentacija prvih su: emotivna i mentalna osetljivost u tom životnom dobu, pedagoški kontekst rezultatskog mrcvarenja slabijeg, fer-plej, solidarnost, empatija… uz nužno poštapanje primerima odustajanja od daljeg „ponižavanja“ lošijih od sebe u seniorskom sportu, kao što je zaustavljanje fubalera Nemačke na 7:1 protiv Brazila u polufinalu Svetskog prvenstva 2014. godine. Sve što neistomišljenici doživljavaju kao licemerje i „filozofiranje“, jer je: rival imao isti broj zdravih i pravih dečaka, niko im nije kriv što imaju dve leve noge, bolje im je da što pre shvate da život nisu samo med i mleko, moraju da očvrsnu za dane kada će im fudbal biti posao a ne zabava, a iste te uprave tražiti samo pobede…

I nije da su samo jedni, potpuno, u pravu ili krivu. Od kada je sveta i veka, ima onih što im je važnije učestvovati – u bilo kakvom odmeravanju znanja, snage i veština – nego biti prvi i onih što ne vole da gube ni pljuvanju u dalj pred zgradom. Šta biste vi rekli vašem klincu ili klincezi da su s drugarima pobedili ili izgubili sa 27:0?