Glavni glumac stanja nacije

Ume generacija Z, gadovi jedni mali, da nanjuši slabost; valjda ta sposobnost dolazi iz dobrog dela života provedenog na društvenim mrežama, gde često valja prozreti istinu iza nečije samoidealizacije.

No, nipodaštavanje institucije predsednika, ako se udaljimo od konkretnog primera koji nam zagorčava život, odavno me žulja.

Istina, ustavne nadležnosti jesu nevelike, i uglavnom se tiču spovođenja odluka skupštinske većine, tj. narodne volje koju skupština sintetizira; naravno, govorim o teoriji.

On ili ona su, na simboličkom nivou, mnogo više od toga, oličavajući stanje nacije.

Pre nekoliko godina, analizirajući funkciju predsednika javio mi se niz reči: „Predsednik je glavni glumac našeg filma“.

Da skoknemo onda do sedme umetnosti i vidimo šta je glavni glumac filma, kako se bira i koje su njegove, eh, nadležnosti…

Ponekad se zaista radi o neminovnosti izbora.

Prekjuče sam ponovo, sa novom generacijom, gledao „Već viđeno“ i ovaj put bio fasciniran celokupnim glumačkim kvalitetom.

Svi su, od Vesne Trivalić kao kućne pomoćnice do meni nepoznatog Splićanina Milana Pleštine kao staljinističkog tužioca, u „zen zoni“ o kojoj je jednom pričao Lorens Fišburn, kao primere navodeći „noir“ nastupe Petera Lorea ili Sidnija Grinstrita.

Rekao bih da je razlog psihološka kompleksnost svakog lika ukrštena sa žanrovskom konstrukcijom, što je kombinacija na kojoj su naši glumci, gledajući strane filmove, odrasli ali su retko imali priliku da je primenjuju u sopstvenom radu.

Stoga su na najdivniji način umetnički „podivljali“, svesni da doticanje srži lika za promenu ima i povod i mesto.

Digresiram iz čistog zadovoljstva, pošto je tema glavni lik i njegov tumač, a u slučaju filma „Već viđeno“ teško je zamisliti nekoga ko bi bio primereniji zadatku od Mustafe Nadarevića.

Šerbedžija, Dragan Nikolić, Berček, Miki Manojlović bili bi potpuno neprikladni.

Ivica Vidović se bližio pedesetoj a uz to je tokom osamdesetih prestao da glumi na filmu.

Boris Komnenić mi se sviđa kao ideja, ali je igrao u „Tajvanskoj kanasti“ i verovatno ni prema njemu ne bi bilo u redu da ponovo tumači petnaestak godina starijeg čoveka, koliko god da se radi o glumačkom izazovu.

Bogdan Diklić?

Vrlo intrigantna pomisao, no, Nadarević, osim što po sposobnostima i izgledu odgovara svemu što ima biti prikazano i izvedeno, takođe kao bosanski glumac u srpskom filmu poseduje kvalitet tuđina u sopstvenom gradu, kako se glavni junak i oseća.

Zaključno, imamo situaciju „ko ako ne on?“, koja je retka i, pesimistički posmatrano, odražava pre duboke nedostatke nacionalne kinematografije nego nečiju glumačku težinu.

U Holivudu, pak, može da se bira, te se obično na početku stvaranja filma producentu dostavlja lista poželjnih kandidata za tumača glavnog lika.

On je skraćuje u pravcu finansijski i na svaki drugi način mogućeg, te se na kraju dolazi do najbolje ili najmanje loše opcije.

Glavni glumac, zadužen da prenese priču, zatim preuzima veliki deo odgovornosti, ali niko neće nastradati više od reditelja ukoliko nešto krene po zlu.

Ima i drugačijih procesa, za koje je dobar primer „Policajac sa Beverli Hilsa“.

Naime, scenario je pisan za Silvestera Stalonea i u toj fazi bio standardna osvetnička fabula, da bi konačni odabir Edija Marfija doneo polupromenu žanra.

Ipak, priča „Policajca sa Beverli Hilsa“ je postavljena na zdravim osnovama i biće upotrebljiva sa kojim god kompetentnim glumcem.

Što, je li, važi i za odnos države i njenog predsednika.

Najgore je kada glumac pomisli da je važniji od filma, za šta nam kao primer može poslužiti „Policajac sa Beverli Hilsa 3“.

Moj omiljeni pripovedač filmskih anegdota Džon Lendis je, tada već u zanatsko-tezgaroškoj fazi, sazvan da proba da filmsku zvezdu sa kojom se dobro poznavao („Kolo sreće“, „Dolazak u Ameriku“) drži pod kontrolom.

Međutim, samo za honorar zainteresovani Marfi mu je rekao da će komedija svakako morati da bude svedena na minimum „zato što je Aksel Foli sada odrastao čovek“ i rezultat je bila potpuna katastrofa.

Ponekad glumac proizvodi neprirodno destruktivan efekat, što je po pravilu posledica pogrešno koncipiranog filma.

„Policajac sa Beverli Hilsa 3“ nije trebalo da postoji, ali da su se svi držali svojih nadležnosti, svi bi – osim producenta koji bi se pitao gde mu je bila pamet – iz njega i izašli neokrnjeni.

U razgovoru sa glumicom sam jednom izgovorio: „Glumac je u isto vreme i najvažnija i najmanje važna osoba pri predstavljanju dramskog dela gledaocu“.

Vrlo neugodna pozicija koja zahteva samosvest, i čiji prvi deo proizvodi odgovornost a drugi skromnost.

S tim u skladu, glumac kojem veliki deo mozga omogućava stvaranje fantazije mora u isto vreme biti krajnje racionalna osoba.

Sve to valja imati u vidu kada se bira predsednik koji nipošto nije vođa, već predstavlja lice nacije.

Razmišljajmo o tome nakon što ovaj naš film koji se bez utemeljenja prikazuje preko deset godina konačno propadne na blagajnama.

Krivićemo glavnog glumca, ali mi smo ga odabrali, pre toga napisavši i scenario u koji se prirodno uklopio.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.