Kvantitet glume

U predigri svetske bioskopske distribucije, žiri venecijanskog filmskog festivala dodelio je „Džokeru“ nagradu za najbolji film. Zapravo, nalik nagradi Nobel Bobu Dilanu, radilo se o činu nagrađivanja samih sebe koji govori, „pogledajte kako idemo u korak sa vremenom, kako nismo ostali zarobljeni u klasnim podelama dvadesetog veka“. Iako nominalno nastao iz, ako ne superherojskog, onda svakako zabavno-stripovskog mesta porekla, „Džoker“ je sračunat pokušaj filma za svakoga, od tinejdžera koji ne propuštaju bilo šta što ima veze sa Betmenom, Supermenom i ostalim „menima“ do načitanih intelektualaca koji po mogućstvu igrokaze tog tipa izbegavaju kao dodir sa gubavcem. Tu se nalazi paradoks. Kada je vaš film namenjen svakome, zapravo veoma rizikujete da se dogodi da ne bude ni za koga. Finasijeri su, ovaj put (mada, reklo bi se da je u poslednjih par decenija mogućnost greške, kada se radi o velikim produkcionim poduhvatima, postala minimalna) procenili ispravno i sale su ispunjene najrazličitijim primercima čovečanstva, kao što je bio slučaj na projekciji kojoj sam prisutvovao gde je bilo i pametnjakoviča ali i grupe od nekoliko zalutale dečice čiji roditelji nisu znali na šta ih šalju (ili ih je baš briga).

Artura Fleka, kasnije Džokera, žitelja Gotama (tj. Nju Jorka oko 1980. godine), upoznajemo kao uličnog klovna sa kartonskom reklamom. Dok obavlja svoj performans stavljen u službu kapitalizma, prilazi mu grupa maloletnih i realistično crnokožih dripaca. Nakon malo verbalnog ponižavanja, otimaju mu reklamu i daju se u beg. Flek, u strahu od prekora poslodavca, počinje da ih juri i biva pretučen. Koje smo znakove dobili? Ulični kriminal gde mnoštvo ugnjetava pojedinca divlja u inverznom pojavnom obliku mnogo dubljeg problema male grupe privilegovanih moćnika što drže u potčinjenom položaju 99& procenata čovečanstva. Daleko da je sve to „udarna vest“. Flek, pak, je prikazan kao borac. Da, živi sa psiho-fizički bolesnom majkom (za Ameriku, znak gubitništva), i sam na koktelu lekova koji ga održavaju u radno sposobnom stanju; njegovi komičarski potencijali su skromni, budući da ne razume odakle se to tačno crpi komedija niti na koji način se formira u kontrolisano delo. Ipak, Flek – čovek koji trči za agresorom i protestuje, mada tiho, zbog nepravde – jeste jedan od klovnova u niskobudžetnoj agenciji gde dobija kolegijalno razumevanje, razumnu brigu pronalazi i kod socijalne radnice dok komšinica (i tzv. ljubavni interes) takođe emituje saučesništvo u sveopštoj patnji svakodnevice. Problem je, onda, u nerealnim stremljenjima osobe koja, ograničena mentalnom bolešću, prati majčinu smernicu da je „na ovom svetu da bi drugima donosio smeh i radost“. Flekove nedaće posledica su niza genetskih te traumatičnim odrastanjem nastalih okolnosti (kako se i postaje serijski ubica, na primer). Stoga, on identifikaciju sa gledaocem, u teoriji, može izazvati samo nakon ogromnog, sujektivno izazvanog transfera. No, izgleda da živimo u vremenu transfera. Da ponovo malo citiram Vudija Alena, ovaj put iz filma „Zelig“: „omiljen je kod mnogih vodećih francuskih intelektualaca koji u njemu vide simbol svega“.

Flek, rekosmo, borac, od kolege dobija revolver za samoodbranu, što je, uz ukidanje državnog programa koji ga snabdeva lekovima, recept za katastrofu. Ali, da se vratimo par koraka unazad. Od prvih kadrova filma, prikazani svet je mračan, prljav, u dubine tuge dodatno spušten muzikom islandske violončelistkinje Hildur Gudnadotir („Černobilj“, „Kraj putovanja“). Objašnjavajuće reči, pak, izostaju, a ako ne znamo ko je, tačno, kriv, ako krivica nije pripisana ni mitski, „drekavcu iz tunela“, onda ni masovna pobuna robova nema prefiks i sve se svodi na Flekovim delima pokrenuti nihilistički rušilački pohod. Moguće li je u takvom kontekstu pronaći subverzivnost? Ili se namera, ako je uopšte postojala (a mislim da nije), vraća poput bumeranga i poručuje da se u srži protivsistemskih uličnih demonstracija nalazi mentalna bolest? „Taksista“ i „Kralj komedije“, Skorsezeovi filmovi koji su pružili raznovrsne inspiracije za „Džokera“, imali su za svoje glavne junake do srži promišljene male ljude, sa neprijatnošću izazvanom njihovim sukobom sa drugim produbljenim dramskim likovima, dok, svi zajedno, potiču iz stvarnog, i to mentalno zdravog sveta. Pogledajte De Nirove scene sa Šeli Hek u „Kralju komedije“ i probajte da ne osetite mučninu. Obratite pažnju koliko malo gospođa Hek, sposobna televizijska glumica sa povremenim filmskim izletima („Očuh“), radi pomažući sceni da dosegne maksimalni potencijal. Jasno, De Niro radi mnogo više, sve vreme ostajući u svetu stvarnosti dok igra lik nesposoban da prihvati, ili se na razuman način izbori, sa klasno-darvinističkim društvom. U na taj način postavljenom dramskom delu revolucija je opipljiva iako nije deo fabule.

Hoakin Finiks – i sada ću biti grub jer pretpostavljam da ne čita Danas – verovatno će dobiti Oskara za izvedbu nalik cirkuskoj tački, strahopoštujuću, zapanjujuću dok se posmatra ali laku za zaboravljanje budući da nije deo kompleksnog i stvarnog društvenog konteksta, uz sav pogrešno usmereni trud reditelja i scenariste da nas ubede da jeste. Poput scenarističkog koncepta celog filma, poput njegovog naslovnog junaka, Finiks puca na sve strane, no, često i pogodi metu, iako ne u centar budući da ga i nema. Nakon, rekoh, nasumično nastale promene intenziteta delanja, kada krv poteče, njegov Džoker postaje neko ko aktivno sagledava druga ljudska bića. U sceni sa britanskim kepecom počinje da govori engleski jezik sa „kokni“ naglaskom. U dugačkoj završnoj sceni gostovanja u humorističkoj televizijskoj emisiji – do kojeg je, inače, pre nemarom nego namerom autora, iako je film postavljen u svet oko 1980. godine, došlo putem medijskih pravila današnjice – njegov govor je feminiziran u cilju, valjda, zavođenja mase (ili učitajte po želji nešto drugo). I, metafilmski, bioskopska masa je zavedena. Jedni su opčinjeni Finiksovim „sa štitom ili na njemu“ nastupom, drugi u klovnu koji postaje lažni vođa otpora ustaljenoj društenoj matrici vide kritiku pajaca našeg doba (Tramp, Džonson, Vučić…), treći tumače film kao reakcionarno delo koje govori da iako može biti iskrena, tačna masovna pobuna ne može postojati… A oni desetogodišnjaci poslati od strane roditelja na film koji po američkom bodovanju osobe mlađe od sedamnaest godina smeju da gledaju samo u pratnji odraslih (preterana zabrana pošto je „Džoker“ u aspektima seksa i nasilja vrlo blag – istina, ne vadi cigaretu iz usta što je za SAD gore od ubistva čerečenjem)? Pa, ako je samo do Islanđankinog violončela, slutim da su dobili više nego što će roditelji na duhovnom planu ikada moći da im pruže. Da li su bili izgubljeni u priči, kontekstu, podtekstu? „Džoker“, film za svakoga, nema drugi plan i gleda se bez napora.

Da budem, na kraju, sasvim jasan. U januaru, kada budem pravio listu najboljih filmova 2019. godine, „Džoker“ neće biti na njoj. Hoakin Finiks bi, pak, kada bih se bavio kategorijama, bio u najužem izboru za ulogu godine i morao da kolegijalno tapše egzistencijalističkoj ravnoj liniji Breda Pita iz „Bilo jednom u Holivudu“.