O ljudima iz trpezarija, zauzetim rađanjem i umiranjem

“Društvo, ovo neće biti obično pismo nego čulni doživljaj, kao koncert Mutanata”, piše iz Londona devetnaestogodišnja Vera svojoj mnogobrojnoj brazilskoj porodici, početkom 1971. godine.

Malo ćemo kasnije o tim Mutantima, tj. grupi Os Mutantes čiji su (pre)mladi članovi mešali lokalno nasleđe sa psihodelijom, kao deo estetsko-muzičkog pokreta Tropikalizam.

Ostanimo za sada kod Vere koja se na mamino insistiranje pridružila tetkinoj porodici, intelektualcima izbeglim iz države koja već više od pola decenije egzistira kao “meka” vojna diktatura.

Svakako je zanimljivo i drugačije u Engleskoj, gde Vera postaje odrasla osoba dok uživa u kulturi koju je do tada znala preko ploča i filmova.

A onda kaže da se na jednoj žurci upoznala sa Kaetanom Velosom i Žilbertom Žilom, Tropikalistima koji su još ranije uhapšeni pa proterani iz Brazila.

“Nedostaje mi plaža, mamin sufle, i svi vi. Sve mi nedostaje”, završava svoje pismo gostujuća studentkinja koja nema pojma da je njen otac, političar iz vremena demokratske praistorije i mnogo manje naivan čovek nego što se pretvarao, u tom trenutku već mrtav nakon što je iz nenavedenih razloga u pola noći priveden i odvežen u nepoznatom pravcu.

Film “Još sam tu” prikazan je jesenas na Slobodnoj zoni, da bi u međuvremenu osvojio Oskara za najbolji međunarodni film.

Budući da je snimljen po simptomatičnim istinitim događajima bez previše dramskog potencijala, njegov kvalitet se nalazi u detaljima koji postaju još znakovitiji ukoliko gledalac zna ponešto o južnoameričkim diktaturama, u doba Hladnog rata podržavanim od strane američkog vojno-industrijskog kompleksa.

Recimo, kako izgledaju ti policajci u civilu koji vode ljude u smeru proždirućeg mraka?

Nose li “herflikovske” kožne mantile?

Ili možda, poput američkih bezbednjaka, crna odela i tanke kravate?

Zapravo, izgledaju poput običnih ljudi sa ulice, sa za 1970. godinu uobičajenim neurednim bradama i haotičnim frizurama.

Kao kontrast, kada i naša glavna junakinja Junis biva odvedena u policijski kazamat, njen uniformisani i uredno ošišani tamničar joj krišom kaže: “Želim da znate da ne odobravam sve ovo”.

Koristi li to bilo čemu, osim što stvara dodatnu paranoju da je u pitanju mudri pokušaj stvaranja prisnog odnosa pa zatim dobrovoljnog ceđenja informacija koje Junis ne želi da kaže kada je sprovedu na zvanično isleđivanje?

Ili, verovatno najbolnija scena kada Junis, prethodno veče nezvaničnim kanalima saznavši da se muž definitivno neće vratiti, a teško da će se ikada znati kako je i gde skončao, izvodi decu na sladoled.

Osvrće se oko sebe po restoranu brze hrane i gleda ostale mušterije kako uživaju u trivijalnom popodnevnom izlasku.

Znaju li ti dobri ljudi šta se dešava?

Da “meka” vojna diktatura upravo prelazi granicu i stupa u zločinjenje?

Pre trideset i devet godina Oskara za, kako se to tada zvalo, najbolji film van engleskog govornog područja osvojio je argentinski film “Zvanična verzija” (“La historia official”), samo sa nominacijom ostavivši i “Oca na službenom putu”.

Autori filma bavili su se najneposrednijom prošlošću svoje zemlje, radeći na scenariju još dok je argentinska vojna hunta (1976-1983) bila na izdisaju ali se nije znalo na koji će način otići na đubrište istorije – Foklandski rat je izgubljen a ekonomski krah bio sve očigledniji (rast GDP-ja koji je građanstvo naterao da isprva prihvati pomalo neugodni totalitarizam kao nužno zlo stigao je do svog neumitnog i kreditima izazvanog sunovrata).

U takvoj društvenoj atmosferi naša junakinja, gimnazijska profesorka istorije, počinje da se pita da li su biološki roditelji njene petogodišnje usvojene ćerke među levičarima, slobodnomislećim novinarima i ostalim disidentima ubijenim u prvih par godina hunte.

Ljudi su, naime, počeli da između dve čaše vina pričaju o nemalom broju misteriozno nestalih.

Naša istoričarka će kolegi, profesoru književnosti, reći da nije nemoguće da su svi ti ljudi – poput njega koji menja škole kada primeti da bi zbog rizičnih stavova izrečenih na predavanjima moglo postati “gusto” – jednostavno premešteni, a Argentina jeste prilično velika zemlja.

Pobogu, ubistva mladih majki…

“Lakše je verovati da takve stvari nisu moguće, zar ne?“, kaže kolega, „jer ne bi bile moguće bez saučesništva onih koji odbijaju da poveruju, čak i kada im se istina nalazi ispred nosa“.

U Argentini je, dakle, počelo „tvrdo“ i ukupno trajalo relativno kratko, dok su u Brazilu prvih pet godina tolerisana opozitna mišljenja u univerzitetskoj i umetničkoj zajednici (ako smem da ovlašno hiperbolirano primetim, pomalo nalik Srbiji od 2012. godine do rušenja u Hercegovačkoj ulici).

Levičarski antiamerikanizam je tada uzeo maha a Kaetano Veloso u izuzetnom dokumentarnom filmu „Tropicalia“ (2012) veli da kao ljubitelj američkog filma i muzike nije bio sklon da se priključuje takvim pokretima.

Na koncu, kao i njegovi ostali estetski saborci, jurišnici slobode reči i dela, bio je proteran u Englesku ili Francusku.

Os Mutantes su koju godinu ranije, izvodeći Kaetanovu i Žilovu pesmu „Panis et circenses“ („Hleba i igara“), ukazali na suštinu problema: „Htela sam da pevam, obasjana suncem; Razvila sam jedra na nebeskim jarbolima; Oslobodila sam tigrove i lavove po dvorištima; Ali ljudi po trpezarijama zauzeti su rađanjem i umiranjem”.

Ljudi iz “Još sam tu” što jedu po restoranima dok za susednim stolom sedi porodica koju su banalni državni službenici zauvek ostavili bez oca; ljudi iz “Zvanične verzije” što voze kola idući svojim poslom i prolaze pored majki koje na trgu u Buenos Airesu nose plakate sa fotografijama nestalih ćerki i sinova.

Viđate ih, na kraju krajeva, i u svom okruženju, i znate da će jednog dana govoriti – sigurno i verovati – da nisu imali pojma o razmerama svega što se dešavalo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.