Pesma gospodnja u zemlji tuđoj

Kako ćemo pjevati pjesmu gospodnju u zemlji tuđoj?

Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja.

Neka prione jezik moj za usta moja, ako tebe ne upamtim, ako ne uzdržim Jerusalima svrh veselja svojega.

Napomeni, Gospode, sinovima Edomovijem dan Jerusalimski, kad govoriše: raskopajte, raskopajte ga do temelja.

Kćeri Vavilonska, krvnico, blago onome ko ti plati za djelo koje si nam učinila!

Blago onome ko uzme i razbije djecu tvoju o kamen.

Stari zavet, Psalam 137, Tugovanje zarobljenih u Vavilonu
(prevod Đura Daničić)

Uvodni citat prepisan je iz Svetog pisma koje je 1978. godine majci moje majke Hagari Kajon, fiziološkinji rođenoj u Sarajevu 1922. godine, poklonio Ervin Ginzberg, torakalni hirurg rođen u Osijeku 1915.

Štura posveta se sastoji od „Hagari!“, datuma i potpuno nečitkog potpisa.

Na dnu stranice dodato je „7. juli 2001. Danas je 11 godina od smrti našeg dragog Ervina“.

Vidim je kako uzima predmet koji je ostao da je podseća na mrtvog prijatelja i zapisuje taj aneks jer je osetila potrebu ostavljanja traga.

Razmišljam o znaku usklika koji je upisivanje imena pretvorio u izražavanje emocije.

Prema Hagari, ili prema Svetom pismu?

Ili se radi o uputstvu?

Budi živa!

Jer, godine i mesta rođenja uslovile su da jako rano počnu da odlažu smrt.

Ovih dana se na temu Drugog Jomkipurskog rata prilično viče, bez znaka usklika ili „allcaps“ objava ali sa dvodimenzionalnom mržnjom kao posledicom unošenja sadržaja (mada, i toga na kašičicu) koji miluju odavno utvrđene zaključke o svetskom poretku.

Amerika podržava Izrael pa stoga mi koji narečenoj Americi ne praštamo što nas je bombardovala zauzimamo stranu terorista koje oprema Iran.

A Iran je nedavno pridružen i BRIKS-u, što nas ispunjava predorgazmičkom toplinom i uverenjem da mrski vladari zapadne hemisfere broje poslednje dane, ili barem decenije.

Prozapadni građani, logično, automatonski staju na stranu Izraela.

Da li i sadašnjeg izraelskog režima, toliko desnog da bi se mogao opisati i malo hiperboličnijim pridevom?

A onda, tu su i kolumnističko-analitički glasovi iz pristojnih medija koji priželjkuju mir na svetu i lamentiraju nad smrću nedužnih svih boja i rasa, na taj način obavljajući funkciju isporučivanja dnevne doze ugodnog „kontenta“.

Dokumentarni film „Snovi u sudaru“ („Colliding Dreams“, 2015), ne previše primećen jer se njegovi autori bave emotivnim ganjanjem objektivnosti i ne brinu da li će usput uvrediti nekog subjektivca (isto važi za film „Dnevnici iz Osla“/“The Oslo Diaries“ iz 2018), otvara strašna misao Teodora Hercla: „Sva ljudska postignuća započinju kao snovi i završavaju se kao snovi“.

Pogromi u Rusiji indirektno, i suđenje Alfredu Drajfusu, kojem je kao novinar prisustvovao, vrlo direktno, nagnali su Hercla na misao da je samostalna država jedini alat koji na trajni način rešava globalno jevrejsko pitanje.

Logičan kakvim ga je građansko odrastanje u Beču stvorilo, krenuo je redom i prvo organizovao Cionistički kongres 1897. godine u Bazelu, pa Svetsku cionističku organizaciju, uporedo održavajući odnose sa ruskim carom i britanskim premijerima.

1903. godine učesnicima kongresa obznanio je da je sa Britancima dogovorio da Jevrejima bude data teritorija koja danas pripada Ugandi, kao dostupni spas za životno ugrožene Aškenaze iz carske Rusije.

Predlog je odbijen uz opštu šokiranost, budući da je droga zvana Palestina već proizvela trajnu ovisnost, a Hercl uskoro umire verovatno svestan da je postavio prvu alku lanca događaja koji će završiti izlaskom iz jednog lavirinta i ulaskom pravo u drugi.

Izraelska mirovna aktivistkinja u „Snovima u sudaru“ veli: „Cionizam se može uporediti sa čovekom koji skače iz zgrade koja gori i preživljava tako što padne na slučajnog prolaznika“.

Užas se nalazi u shvatanju da rešenja koje isključuje nepravdu nije moglo biti.

Barem ne posle Šoe.

Sila Palestine je, mora se ponovo podvući, jaka, spajajući kao verovatno nigde drugde na elipsoidu teritoriju sa nasleđem.

Uz to, nasleđem svih koji su tamo živeli, žive i nekako će živeti.

U kao neplodna zemlja teškom filmu „Popuni prazninu“ („Lemale et ha’halal“/“Fill the Void“, 2012; r. Rama Burštajn) glavna junakinja (Hadas Jaron, znana nam iz serije „Štisel“, esencijalne za razumevanje izraelskog društva u trećem milenijumu) i muž njene pokojne sestre nalaze se pred pritiskom jedinstvenog entiteta zajednice i porodice da stupe u brak.

Pošto su pristojni, inteligenti i bliski možda bi se to desilo i prirodnim putem, ali viši motiv tvori muku i izaziva pitanja o individualizmu koji im upravo nepovratno izmiče.

Na kraju filma, ona u venčanici čita verske spise, plačući u transu koji povezuje sreću, tugu, mit i kosmos, dok u off-u ide predivna i opterećujuća melodija sa tekstom 137. psalma.

No, tekst se prekida kod magične privlačnosti toponima i izuzima nastavak psalma koji priziva utamanjivanje neprijatelja.

Kao da jedno može postojati bez drugog.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.