Skupljači funkcija 1

Nakon protesta građana i, verovatnije, puno tajnih istraživanja putem fokus grupa, Vođa je odlučio da saobraćaj nastavi svoj prolazak kroz trg. Studentskom trgu je i dalje namenjena pešačka sudbina, sa garažom koja bi trebalo da se iskopa ispod Studentskog parka (mada, bizarno, po poslednjim glasinama, garaža će ipak svoje mesto pronaći ispod Trga republike). Na dnu dorćolske padine, pak, velika površina koju zauzimaju GSP i državne firme u stečaju namenjena je prodaji privatnim licima i gradnji novog velikog stambenog kompleksa. Jedan deo trolejbuskog saobraćaja još uvek kreće od buduće pešačke zone i svoj put završava na mestu budućeg stambenog kompleksa. Kao posledica svih gore navedenih besmislica i mutnih radnji iz daleke budućnosti, priprema se izmeštanje trolejbuske mreže u okviru kojeg se po donjem Dorćolu i okolini već mesecima kopaju rupe, zabijaju stubovi, razvlače kablovi. Da bi se to uradilo, seku se cela stabla i do stabala šiša drveće kojem je dozvoljeno da i dalje postoji, smanjuje broj parking mesta, ne razmišlja o budućoj buci, gužvi, opterećenju koje će trpeti stare zgrade.

Građani, očekivano, većinom ćute, dozvoljavajući da im neumitni božiji prst menja živote. Ipak, jedan broj entuzijastičnih stanovnika donjeg Dorćola sprečava završetak projekta usput pokušavajući da pokrene uspavano mnoštvo. Gradska vlast u ovom trenutku radi na dobijanju građevinskih dozvola za ulice koje su im preostale za kopanje (da, počeli su pre nego što su dobili dozvole i, da, radili bi i tamo gde nemaju dozvole da se nije našao neko da ih zaustavi). Dobiće ih, naravno, jer ih daju sami sebi, i tada ćemo videti kolika je moć građanskog otpora. Vlast je, naime, sastavljena od ljudskih – dakle, grešnih – provodnika izborne volje. I u najcivilizovanijim državama, odluke donete od strane vlasti izabrane glasanjem katkad dobijaju uličnu, protestnu korekciju. Za to je, naravno, neophodno postojanje ulice a u Beogradu je prethodnih godina na delu plansko uništavanje tradicionalnog života gradske četvrti, nalik nečemu što je u NJujorku pedesetih godina prošlog veka pokušavao da izvede gradski urbanista Robert Mozes i bio sprečen građanskom akcijom. Svedoci smo kvazi džentrifikacije, klasnog raslojavanja, izgradnje novih gradskih centara za privilegovani sloj gde će život biti sedativiziran, lišen ljudskog glasa… „abudabiziran“. Izmeštanje trolejbuske mreže samo je neravnina na vrhu ledenog brega ispod kojeg je preostalih devet desetina mrtve duše grada. „Cela Galija je pokorena“, a trenutno traje borba za opstanak „Cela? Ne baš.“ dodatka.

* * *

Širom sveta se slobodoumne jedinke muče pitanjem: „u kojoj meri mi je etički dozvoljeno da učestvujem u državnim aktivnostima ukoliko živim u totalitarnoj državi?“. Ako pretpostavimo da je jako teško, gotovo nemoguće, u potpunosti se izmestiti iz društvenih događanja, odgovor se svodi na upravljanje nijansama. Recimo, ukoliko određeni festival za članicu žirija postavi Jelenu Trivan, pa… taj festival za mene više ne postoji. Sličnom logikom, nadam se da pristojni ljudi nakon prethodnih gradskih izbora ne posećuju Beogradski festival igre. Dolazimo do FEST-a kojem sam prošle godine morao da na određeno vreme kažem „doviđenja i hvala na svim ribama“. Bio je to trenutni ubod moralnog imperativa, nastao kada sam video konferenciju za medije na kojoj je kompozitor hitova Svetlane Veličković govorio o Makavejevu. Istražio sam ko još sedi u odboru FEST-a, a pošto se i dalje radi o istim ljudima, navešću njihove ovogodišnje, često unapređene funkcije: filmski urednik televizije Pink, direktor televizije O2 (tada je bio tek medijski ekspert koji se svakodnevnim tviter radom vlastima preporučuje za saradnju), gradski sekretar za kulturu koji je medijsku karijeru započeo vodeći emisiju o filmu na televiziji „Košava“ Marije Milošević…

Bio sam prilično uzbuđen tih dana, osetivši da je nekakva unutrašnja linija bespovratno prekoračena, o čemu svedoči tekst „FEST bez zaštite“ objavljen 19. februara 2019. Godinu dana kasnije sve je isto – dobro, ne baš sve, članovi odbora ovaj put zavode potencijalnu publiku kidnapujući Bekima Fehmiua. Mene, posledično, na FEST-u ponovo neće biti i u toj odluci ću ponovo biti prilično usamljen. Valja reći da su me ljudi, i to ponekad ljudi od kojih bi se moglo očekivati i nešto drugo, prošle godine kada bih im navodio razloge zašto ne idem na FEST gledali kao da sam im upravo izneo teoriju da je Zemlja ravna ploča koju na svojim leđima drže četiri titanske krastače. Trudim se da ne osuđujem. Namerno nisam ovaj tekst napisao pre par nedelja želeći da svakom pojedincu ostavim prostor potpune neuznemirenosti u kojoj bi se mogao pogledati u ogledalu i doći do svoje odluke izazvane ubodom moralnog imperativa. Ipak, pošto za to možda još uvek nije kasno, zamolio bih nekog zaposlenog u Francuskom kulturnom centru da namigne Kosti Gavrasu da, na primer, usled rizika od zaraze korona virusom, otkaže svoj dolazak na FEST. Zaista, nije prilično pod stare dane postajati saradnikom reakcije.

Sledeće srede u 19h će u Sava centru biti prikazan novi film Andreja Končalovskog. U isto vreme na uglu ulica Žorža Klemansoa i Gundulićevog venca trebalo bi da bude održan novi protest protiv sprovođenja trojebuske mreže kroz donji Dorćol. U filmu Andreja Končalovskog „Unutrašnji krug“ Lolita Davidovič (velika glumica, inače) i Tom Hals izgovaraju sledeći dramski tekst:

– Ivane, koga više voliš? Mene ili druga Staljina?

– Druga Staljina, naravno.

– Ja volim tebe. Najviše na svetu. „

Nezgodan organ, srce.