Veliki i mali problemi

Jer, koji bi bio razlog jednostavnog oslikavanja kada je u pitanju umetnički, festivalski film? Autorovo uživanje u radu na nečem kvalitetnom? Približavanje velikih reči širokim narodnim masama zato što će, možda, na taj način postati bolji ljudi i prestati da pogrešno glasaju (ili u potpunosti prestati da glasaju)? Neka nauče da čitaju pa će postati bolji ljudi. No, kada govorimo o filmovima koji uzimaju određene motive ili scene iz neke knjige i usput oslikavaju sopstveni univerzum, stupamo na tlo smislenosti.

Bezimeni junak „Zapisa iz podzemlja“ je četrdesetogodišnjak koji u prvom segmentu, u formi suludog eseja objašnjava svoja viđenja kontradiktornosti modernog čoveka i sopstvene nemogućnosti da se prilagodi zajednici. Dakle, sasvim je u skladu sa duhom književnog dela odluka turskog reditelja Demirkubuza da svog junaka postavi u sadašnjost, uz to u Ankaru, kao neku vrstu veštačkog glavnog grada, nalik Sankt Peterburgu. Uopšte, sadašnjost koju opisuje Dostojevski (ili njegov poludeli junak, mada bi se između njih dvojice mogao postaviti labavi znak jednakosti) bolno je slična sadašnjosti XXI veka, sa teoretisanjem o društvu kao mašini lišenoj problema, potpuno u suprotnosti sa jedinkom koja uživa u haosu i koja će narečeno društvo u jednom trenutku srušiti samo da bi sve počela iz početka (sad, da li će to baš biti Erik Kantona sa njegovim podrivanjem bankovnog sistema ili će neko napraviti zaista veliku bombu – i prestati da brine – to je već pitanje stila). Suštinska razlika nalazi se u samom liku. Dok je književni junak nakon esejističkog uvoda zamišljenom čitaocu, a zapravo sebi, jer se nije zanosio da ikada može postati nekakav umetnik, ispričao nekoliko događaja koji su se desili kada je bio mlad čovek, Muharemu iz filma „Unutra“, usamljenom službeniku i posetiocu javnih kuća koji je svoje umetničke ambicije nekada davno pokušao da ostvari i odustao, sve se dešava u jednoj vremenskoj ravni. No, prebacivanje bedne večere iz novele u svet pisaca nosi u sebi bezobraznu korist. Nemoguće je ne mrzeti Muharemove bivše prijatelje, jednog sa čegevarijanskim kačketom, drugog sa ešarpom (ponekad mi je padalo na pamet da bi bilo pametno da nosim ešarpu i da ću tako maskiran verovatno bolje proći ali, avaj, ona mora da dođe sama od sebe i njen nosilac mora iskreno da misli da tako izražava svoju posebnost). Zaista, ima li puno odvratnijih stvari od uspešnih, normalnih umetnika?

* * *

Nakon mraka Ankare (a ne bi bilo pravedno ne napomenuti da je „Unutra“ sa formalne strane vrhunski rad) problemi Finkinje Marit koja nakon promene pola pokušava da izgradi novu vrstu odnosa sa ćerkom tinejdžerkom usput tražeći muškarca otvorenih pogleda deluju kao kamenčić u cipeli za koji nije pitanje da li ćete ga se osloboditi već da li će se to desiti odmah ili kada nađete neko pogodno mesto za sedenje. Marit je četrdesetogodišnja Finkinja koja je nekada vodila život uvaženog školskog savetnika (u Srbiji bi to bio psiholog, valjda, mada tokom svog školovanja nisam primetio da ti ljudi zapravo nešto rade – možda se nisam dovoljno tukao) i porodičnog čoveka. No, kako Marit u jednom trenutku kaže, „kada sam imala pet godina sedela sam ispod stola i videla noge svoje majke… i shvatila sam da sam žena“. Sad, teško je reći da petogodišnje dete može da shvati jednu tako suštinsku grešku prirode, no, kako god, Marit je, u trenutku u kojem je zatičemo, zahvaljujući zadrtosti društva (o, da, u Finskoj – izgleda da su ljudi isti netrpeljivi skotovi odakle god da su, samo od društva zavisi da li svoju pravu prirodu mogu da otvoreno pokazuju ili je kriju kao nešto sramotno) svedena na nivo čistačice koja se, na početku radnje, u klasičnoj filmskoj, pa samim tim i prilično nerealističnoj sceni zamene identiteta predstavi kao psiholog i započne seanse sa muškarcem koji joj je nekada bio protivnik na fudbalskom terenu, mada im to na početku nije jasno (što otvara mogućnost za kasniju, zabavnu, „ti si onaj što mi je uklizao…“ scenu). Ovako opisano, sve zvuči prilično frivolno, no, film jeste ozbiljan, mada vizuelno neambiciozan, pokušaj analize seksualnog identiteta prošaran kritikom školskog sistema (i Maritin fudbaler je profesor), hladnog i nezainteresovanog za pravu prirodu zbunjenih tinejdžera. Lia Klemola kao Merit je iskrena, tačna, u potpunosti vlada filmom, ipak, na neki način, teško je poverovati da je nekada bila muškarac. Može se lako zamisliti reditelj filma koji na prvom sastanku sa glumicom kaže, „reći ćemo da si bila muškarac i to će biti dovoljno“ i donekle je pohvalan izbor koji eliminiše pribegavanje jeftinim trikovima. Ipak, rezultat je, suviše, pa… televizijski.