Zverinjak koji zaslužujemo

Takođe ću reći da ceo taj način života sa kupovinom rasnih pasa iz odgajivačnica, izložbama, ciljanim parenjem sa najcenjenijim primercima, možda nema preteranog evolutivnog smisla. A, opet, psi su se, pre puno desetina hiljada godina prilagodili ljudima te je bilo očekivano da ih čovek, na svoje upitne načine, dodatno prilagodi sebi.

Po pitanju otvorenog ili zatvorenog prostora, u zavisnosti od prirode čoveka uz kojeg provodi život, zadovoljni su i pudlica koja živi u dvorištu i njufaundlend koji živi u garsonjeri (uzgred, šta bi sa tim njufaundlendima, pre par decenija su bili veći). Iznenađujuće, grdosija iz skučenog prostora približnija je iskonskoj prirodi psa ukoliko izlazi napolje svaka četiri sata od patuljka koji nikada ne izlazi iz prostranog dvorišta. Jer, naročito kada govorimo o muškim psima, njima je potreban otvoren prostor koji nije u potpunosti njihov, da ga obeležavaju i prisvajaju u borbi sa drugim izdancima vrste. 

Već godinama živim sa dvojicom. Jednog je neko ostavio u šumi kada je imao par meseci i stigao je kod mene nakon što ga je pronalazač spasao od smrti i sterilisao. Drugog je prvobitni vlasnik iz predgrađa dovezao u centar i ostavio da se snalazi (posle par meseci upoznavanja počeo sam da verujem da je napravio neku ozbiljnu štetu – masakr u komšijinom pilićarniku ili nešto tog tipa). Prvom je dovoljna kratka šetnja u cilju izbacivanja telesnih otrova, dok je sa drugim stvar malo kompleksnija.

Naime, budući odrastao sa ljudima, pa zatim od istih ostavljen, obožava stanje u kojem ima povezanost sa čovekom, dotle da me stalno pogledom proganja po kući. A, onda, pošto je navikao i na samostalnost, uživa i u slobodi, i savršen život za njega bio bi da ga svake noći pustim da do jutra tumara ulicama. To, naravno, ne može, između ostalog zato što mi je – takvom kompletnom idiotu kakav se pojavio – delovalo neprimereno da mu uzimam delove tela (kada sam veteriranki pomenuo temu sterilizacije, rekla je „misliš, da ga kastriraš?“; nazivajmo stvari pravim imenom). Dakle, njemu, dominantnom mužjaku (rekoh, idiotu), potrebna je malo duža šetnja koja nosi mogućnost seksa i nasilja. Ni jednog ni drugog neće biti ali bitna je perspektiva, nakon koje se zadovoljan vraća u stan. 

Nakon uvođenja policijskog časa, nastavili smo sa redovnim šetanjem tokom dozvoljenog jednosatnog prozora, izbegavanjem mužjaka i kratkotrajnim njuškanjem ženki. Moram da primetim da su se ostali šetači ponašali razumno i nisam bio svedok nekakvih grupnih okupljanja. U isto vreme, pretpostavljam, po travnjacima Tašmajdana i Kalemegdana možda je bilo opuštenih žurki.

Zanimljivo, tokom nekoliko dana šetanja pored mene nije prošao nijedan policijski automobil, da ne pominjem pešačko prisustvo uniformisanih osoba. Problem pojedinačnog ponašanja neprilagođenog trenutku rešava se savetom/naređenjem izdatim od strane pripadnika organa javnog reda i mira. Po mogućstvu, onih koji donekle izazivaju strahopoštovanje – dakle, policije a ne komunalne milicije, ali, daj šta daš. Problem se, naravno, ne rešava maltretiranjem životinja koje će, još uvek važi dok pišem ove redove, od danas morati da čekaju dvanaest ili, vikendom, četrnaest sati da bi izašli napolje. Radi se o potpunom ludilu. 

Kako se boriti protiv ludila? Pa, društveno najzdravije bi bilo da svi ljudi sa psima (ne volim reč „vlasnici“) izađu ponovo napolje između osam i devet kao da poremećene odluke (i, nije došla od strane „struke“, kao što se, ubrzo, očekivano pokazalo) nije ni bilo.

Distanca bi se držala, pravila ponašanja u borbi protiv mikroskopski minijaturnog protivnika bi se poštovala. Pa, izvolite, pišite svima kazne a kada niko od nas nekoliko desetina hiljada ne bude hteo da ih plati, šaljite nas sve u zatvor. No, možda bi se to u nekoj zemlji i dogodilo, ali, tamo gde bi se dogodilo – to je nepisani ugovor zajednice po kojem vlast ne može da izglasa da je zemlja kockasta samo zato što ima poslaničku većinu – neće biti razloga da se dogodi. Ovde, pak, solidarnost i osećaj grupne borbe su na niskom nivou. Ostavljeni ste sami sebi, da gledate svog dlakavog sustanara kako pati, ili da se šunjate ulicama. Ukoliko odaberete drugu opciju – a i ja sam joj za sada bliži, budući da je ona prva sasvim sumanuta – zbližićete se dodatno sa svojim psom, shvativši kako je to biti proganjana zver.