Kako se predsednik delegitimisao u nekoliko slika

Ovde navodim samo neke najupečatljivije primere kako predsednik ne treba da vlada i šta nije demoratija. 

– Na početku krize odbio je da ode na testiranje iako je bio na sastanku sa ljudima koju su zaraženi.

– Njegova laička procena snage virusa može se nazvati velikom glupošću i opasnim ponašanjem. Može na svoju dušu da prihvati zasluge za jedan broj obolelih koji su se posle njegovih nastupa ponašali skladu sa preporukama da se radi o najslabijem virusu u istoriji.

– Sejanje straha i panike oko iste stvari za koju je govorio da je smešna.

– Nepoštovanje propisanih zaštitnih mera iako bi trebao da bude prvi za primer. „Neću masku, neće ni moja deca da ih nose“.

– Laganje kada je u pitanju način lečenja – agresivno testiranje je ostalo mrtvo slovo na papiru ili laž, više od dve nedelje od kada je trebalo da počne. Odnosno još čekamo da počne iako smo na vrhu zaraze.

– Glumljenje eksperta za mnoge oblasti – zdravstvo, bezbednost, trgovina, logistika, transport, tehnika. Mnogo je i za prave genijalce. Gledamo šmiranje 24/7.

– Stalno skretanje pažnju na sebe, iako je cela zemlja u problemu.

– Vređanje i pretnje izrečene svim građanima Srbije.

– Napadi na objektivne medije i blago rečeno neprimerno vođenje političke/predizborne kampanje

– Komunikacija samo sa svojim biračkim telom, odnosno najviše četvrtinom građana Srbije, iako je predsednik makar zvanično i preostaloj ogromnoj većini.

– Neodlazak u karantin iako mu je zaražen sin. Ponašanje zbog koga bi prosečni građanin Srbije danas završio u zatvoru čak i na par godina. Umesto toga  predsednik je nedodirljiv i ponaša kao inadžija, razmaženo dete. Najgore i za mene, ali i predsednika što sumnjam u ovu informaciju, iako se oko takih stvari ne laže, niti šali.

Problem je što nisam jedini, a predsedniku bi bio ko zna koji put da laže.

Nastaviće se…