Duboko grlo

Srbija ga je počela slaviti zapravo kad su se u svetu pojavile značajne rezerve prema njegovome liku, i to baš u redovima njegovih partnera. Najmanje dva od pet velikih svetskih listova, koji su prošle jeseni ušli u onaj veliki savez s njim, imaju sada glavobolje kako da ga se otresu. Njujork tajms je bezosećajniji od, na primer, Gardijana, Asanža tretira poput opuška: iskorišćenog, sada ga opisuju kao klošara i bag-lady, kao čoveka koji se ne kupa redovno, koji nosi pohaban mantil i pocepane patike. Rov sa Gardijanom nastao je kad je ovaj list – bazičnom metodom Vikiliksa – usred procesa vezanog za izručenje Asanža Švedskoj objavio tajne papire o seksualnom uznemiravanju koji nisu povoljni za inkriminisanoga. Vikiliks je novi Mefisto: on kuca i na svoj, ne samo na tuđi prozor. Ima i dubljih načelnih sporova, oko redaktorske politike na primer, za koju Asanž smatra da nije homogenizovana sa Vikiliksovom. Konflikti su ne samo učestaliji, nego dobijaju ogromne formate. Asanž je izneo teške optužbe protiv nekoliko najjačih društvenih mreža, iznoseći tvrdnje kako je špijuniranje za Ameriku prirodni deo njihove strukture. Kao da su anticipirali ovaj ishod, američki klasici prakse dubokog grla, među kojima je najjasniji bio Danijel Elsberg, odbili su već ranije imati veze sa Asanžom. Izvestan izuzetak u ovome trendu napravili su njegovi zemljaci iz Sidneja: nasuprot australijskoj vladi koja je solidarna sa Vašingtonom, jedna ga je tamošnja civilna organizacija – rekli bismo da liči na onu koju ovde vodi Vojin Dimitrijević – netom okitila medaljom i pohvalama.

Karakteristično je da Asanž svoje javno prisustvo pomera na Istok. Gost je, tako, bugarskih sajtova, a optužbe protiv Gugla i Fejsbuka izneo je na ruskoj televiziji. Da nije u rukama Skotland jarda, čiju će milost uživati do sredine jula kada će se znati ide li ili ostaje, on bi skrovište lako našao kod živopisnih diktatora a la Čavez, koji ga već drže na svome barjaku, proizvodeći neverovatno ciničan paradoks i hipokriziju bez paralele: aficionadosi Vikiliksa oni su koji ni pticama ne daju da slobodno lete! Ali Asanž sad mora da sedi tu gde je, u jednoj vrsti kućnog pritvora. To mu se može činiti kao loša realnost, ali se, isto tako, lako može ispostaviti kao sjajna budućnost. Amerika ga, kako se zna, ne ispušta iz fokusa, i sad kad nema Bin Ladena, ko bi drugi mogao uzeti to šampionsko mesto.

Šta je, u ovakvim prilikama, povuklo Udruženje novinara Srbije i Čačane da se pokažu? Čačak ima izvesno iskustvo sa poslovima slične vrste. Svojevremeno su u toj maloj varoši, naime, iznedrene ideje poput onih da sličan status kao osnivač Vikiliksa u njemu dobiju jedna svetska pin-ap gerla, i jedna internacionalna seks-bomba. Tu se otvorio narodni vođa Velimir Ilić. Aktuelnu je akciju, međutim, vodilo Društvo srpsko-kubanskog prijateljstva, koje bi po prilici trebalo biti na sasvim suprotnoj strani političkog spektra. Ali, ne brinite, nećemo pomešati babe i žabe, ne daj bože, srpske domaćine i čegevariste. Jedino što njih ovde ujedinjuje jeste poriv ka pravljenju provincijalne lakrdije. I onda i sada bili su dakako na istom zadatku. U palankama, da baš ne kažemo – u selendrama, ne pravi se razlika među ljudima i vestima iz sveta. Svi su oni jedno jednako čudo, i svi jednako podobni za oholo ruganje: i Samanta Foks, i Sabrina, i Džulijen Asanž, o kojima je reč. Užičani neka se relaksiraju: ovo ipak može samo Čačak.

Svakako da drugačije stoji stvar sa Udruženjem novinara Srbije. Nije ni ono bez tradicije koja bi je lako pridodala na onu Čavezovu listu. Ali, u ovoj prilici presudno je bilo svakako nešto drugo: afiniteti predsednice Udruženja, čiji su profesionalni kapaciteti doista veliki, a ambicija neretko i veća. Najpre: jedno njeno uredničko iskustvo ima na sebi znak Vikiliksa. To je slučaj Mekina, kada su u Politici otkrivene slovenačke tajne diplomatske depeše. Novinarski uspeh rezultirao je gorkim radno-socijalnim debaklom dvoje novinara. Taj mali lični fajl nije, međutim, potisnuo njenu filozofiju profesije, dakle, određenu načelnost. Onoliko koliko smo mogli videti, ona se sastoji od dve-tri prilično jednostavne stvari: vlade i novinari u pozicijama su prirodnog rivalstva; političko novinarstvo ima status večite opozicije i neka je vrsta opozicione pseudostranke; najzad, obe ove premise služe zapravo jednoj jedinoj, glavnoj – da građani imaju pravo da znaju sve. Čini vam se da ste negde čuli ovu poslednju floskulu? Naravno, ali nisu je smislili ni Vikiliks ni UNS nego Tijanić, dnevno se recituje na RTS. On je i zaslužan za to što ona u Srbiji zvuči šuplje, pa i sada kada Ljiljana Smajlović procenjuje da Asanžov napor, utemeljen upravo na njoj, zaslužuje da bude honorisan sa ove strane. Jer, između tog velikog principa i njegove realizacije na našoj televiziji, stoji okean. Pa kad sa javnog medijskog servisa, koji sa svojim deklasiranim novinarima neodoljivo podseća na Slobin, čujete taj džingl, vi obavezno pomislite da vas otuda neko drsko zavitlava.

UNS se ograničio na atribute Vikiliksa koji – osim u opisanoj kompromitaciji – ne zvuče sporno. Naprotiv. Ono što u obrazloženju nagrade, međutim, donekle nedostaje jeste nešto detaljnija procena dosadašnjih učinaka Vikiliksa. Asanž se, na primer, voli pohvaliti time da je uticao na aktuelne arapske ustanke, što svakako odgovara njegovoj profetskoj uobrazilji. Sam Gadafi pred početak libijskog rata provocirao je Belu kuću sličnim gledištem. Osim pozitivnih ima li i negativnih strana tako masivnog curenja informacija? Koji je odnos koristi i štete, broje li se glave koje bi mogle ići na dušu Asanžu, itd.

Da su izloženi, odgovori su mogli biti od koristi za praksu koja se kod nas stidljivo, i mukotrpno, uspostavlja. Imamo u vidu pre svega grupu Pištaljka. Udar na Dulića i Šapera nije dao znatnijeg rezultata: Pištaljka je uradila svoje, ne i mediji. Stoga bi UNS-ova nagrada Asanžu bila poza ako ne bi afektirala domaću scenu. Uz sve kroza šta Vikiliks prolazi, i drame koje ga eventualno čekaju, on je sebi obezbedio egzistenciju. Legalitet mu još uvek jeste upitan, ali legitimitet više nije! Nekakvo takvo razumevanje stvari moglo bi biti vetar u leđa akterima ove igre kod nas. Jer, više nego svoga Asanža Srbija čeka svoga Sanadera. U okolnostima arogantne vlasti, neograničene korupcije i neobuzdanog kriminala oni, međutim, jedino mogu stići zajedno.