Foto: Pixabay/Mhouge

Pokazatelj da je cena rada pre visoka nego niska su štrajkovi u državnim i neprivatizovanim firmama zbog neisplaćenih višegodišnjih plata. To da se neko buni da nije plaćan 16 meseci može samo da znači da je cena rada suviše visoka, nikako da je jeftina, jer da je jeftina bila bi plaćena. Naravno, plata je visoka u odnosu na rad koji pravi dodatnu vrednost, ne u smislu broja dinara za potrošnju u određenom periodu. Da nije reč o previsokoj plati, zašto bi radnici ostajali u radnom odnosu 16 meseci bez plate? Koji radnik kod privatnog gazde radi 16 meseci bez plate? Nijedan, zato što su kod privatnika plate pravedne. A čim nije plaćen dovoljno i na vreme radnik traži drugu priliku. Radnici državnih preduzeća koji nisu plaćeni 16 meseci nemaju interes da traže drugu priliku jer ne mogu da postignu toliko visoku cenu rada, odnosno nerada.

Dokaz da plate nisu niske je i istorijski niska cena kapitala (kamate na kredite). Ukoliko je cena kapitala niska, to olakšava radnicima pregovore da povećaju svoj deo dodate vrednosti (plate).

Dokaz da su plate visoke je i veoma loše stanje u školstvu. Univerzitetske diplome obično ekstrahuju veći deo dodate vrednosti, jer se u teoriji poistovećuju sa većom produktivnošću, tj. dodatom vrednošću. Ako univerziteti ubrzavaju proizvodnju diploma, a ne dodaju sposobnosti i znanja koja dižu produktivnost, onda to znači da su plate pre visoke a ne niske, jer postoji diskrepanca između diploma i znanja. U privatnim firmama pregovorima i probama se vrlo brzo izbistri ko koliko vredi, tako da lažne diplome neprirodno dižu plate jedino u državnom sektoru. Ukoliko su radnici u državnoj službi preplaćeni, a radnici u privatnom sektoru pravedno plaćeni (što pokazuje zvanična statistika) to znači da je u proseku u Srbiji radna snaga skupa, u svakom slučaju skuplja nego u Nemačkoj ili Kanadi.

Činjenica je da svakome ”treba“ uvek više nego što dobija za ono što prodaje, pa tako i za rad. Ako svakome treba više, svaka plata je suviše niska i svaki rad je jeftin. Nemoguće je ikada i igde postići ”pravednu“ cenu za rad. ”Pravednost” cene rada ne određuje se na osnovu potreba jer su one elastične, shodno tome ne postoji objektivna mera ”pravednosti” cene rada koja se meri po stvorenoj vrednosti kojoj taj rad doprinosi.

Ukoliko je dodata vrednost ta koja određuje cenu rada, onda je cena rada obavezno znatno manja od stvorene dodate vrednosti. Zato što dodatu vrednost ne stvara samo rad zaposlenih, već i država, podizvođači roba i usluga i na kraju vlasnik ili ulagač kapitala. Podela dodate vrednosti između ovih grupa podložna je promeni, koja je posledica ponude i potražnje. Slično ceni paradajza koja u godini varira između x i 10 puta x.

Cena rada pokazuje i relativnu produktivnost. Slično kao što ponuda i potražnja fiksiraju cenu paradajza u julu i januaru, tako ponuda i potražnja fiksiraju cenu rada za svaku vrstu rada (i najmanje kompetentan kardiohirurg zaradiće više nego i najkompetentniji građevinski radnik jer je količina dodate vrednosti drastično različita, a manje kompetentan kardiohirurg zaradiće manje nego kompetentniji kardiohirurzi).

Priča o jeftinoj radnoj snazi je prizivanje diktatorskog režima gde slobodu aktera zamenjuje centralizovano odlučivanje. Nije sigurno da ljudi koji prizivaju povratak titoističko-marksističkog poretka razumeju koja cena stoji uz iluziju ”pravde“ koju traže.