Foto: Pixabay/Mhouge

Kako je na račun države legla milijarda evra od prodaje Rudarsko topioničarskog basena Bor i koncesije za Aerodrom „Nikola Tesla“ tako je krenulo čašćavanje. Prvi su se „omastili“ vlasnici kredita u „švajcarcima“. Oni su prvi koji su osetili blagodeti zemlje-dembelije gde se vlast ponaša u skladu s modifikovanom izrekom „kad je beg bio cicija“, jer beg ne troši svoje nego državne pare.

Sto miliona evra, da ponovim – 100 miliona evra, potrošili su ministar finansija Siniša Mali i premijerka Ana Brnabić na zahtev predsednika države Aleksandra Vučića.

Ne postoji nikakav razlog niti opravdanje, osim čistog marketinga predsednika države, da se novcem od prodaje/koncesije dva značajna državna resursa podmiruju računi davalaca i korisnika kredita koji su sklopili privatni ugovor. Predsedniku se, međutim, učinilo zgodnim da tek pristiglim državnim parama još malo podmaže svoj mitinzima opozicije poljuljani politički rejting, pa šta košta da košta. A košta 10 odsto od sume koju je Srbija dobila od RTB Bora i Aerodroma. Možda će se nekome učiniti da 10 odsto nije mnogo. Jeste, mnogo je kad se toliko para baci na besmisleno zapušavanje rupe zvane „švajcarac“. Što bi narod rekao, svrbe ga prsti pa predsednik troši li troši.

Sad kad je ta milijarda evra načeta, brzo će se trošiti. Deset odsto tamo, 10 odsto ‘vamo i dok lupiš dlanom o dlan – ode milijarda. Ima još „gladnih usta“ koja čekaju da ih predsednik nahrani. Bor i Aerodrom poslužiće predsedniku da dokupi i učvrsti poljuljani ugled u biračkom telu.

Nije, nažalost, Aleksandar Vučić izmislio taj model potkupljivanja glasača u Srbiji.

Ima tome malo više od jedne decenije kako je srpski „čarobnjak iz Oza“ Mlađan Dinkić državnim novcem napravio svoju privatnu političku imperiju zvanu „Ujedinjeni regioni Srbije“. Da podsetim one koji su možda zaboravili – Dinkić je bio glavni prodavac naprasno nacionalizovane kompanije Mobtel i najveći trošadžija sume od 1,57 milijardi evra dobijenih od norveškog Telenora i smeštenih u takozvani Nacionalni investicioni plan. NIP je ambiciozno predstavljen kao plan koji će na dinar državnih investicija doneti dinar privatnih investicija i

trebalo je da preporodi Srbiju. A zapravo je bio Dinkićev privatni fond.

Seća li se danas neko bilo kog strateškog ili značajnijeg investicionog projekta iz tog Plana? Ma jok. Niko. Zašto? Pa zato što je NIP korišćen kao kasica-prasica iz koje je svako od političara uzimao koliko mu je i zašta trebalo. Politički mangupi Dinkić i Tadić spiskali su 1,5 milijardu evra na svoj marketing u vreme kad je Srbiju zahvatala jedna od najvećih svetskih ekonomskih kriza.

Kako su radili, tako je država i prošla srljajući u bankrot. A ta milijarda i po od Mobtela mogla je mnogo da pomogne u očuvanju zdravijih javnih finansija. Na kraju se pokazalo da nema tih para koje mogu da na’rane nezajažljive apetite „gladnih usta“, pa su Tadić i Dinkić završili kako su i zaslužili.

Rekao bih da je Aleksandar Vučić bacanjem 100 miliona evra u „švajcarce“ nezaustavljivo krenuo stopama Tadića i Dinkića. Nikad neće imati dovoljno para da zadovolji sve korisnike državne apanaže, a u ambiciji da to postigne neće ni primetiti kako država klizi u – bankrot. Možda danas nekome to predviđanje izgleda smešno, ali živi bili pa videli.

Dogodi li se takav scenario, biće (nažalost) nevažno upozorenje Saveta stranih investitora da je sa 100 miliona evra poklona „švajcarcima“ vlast ugrozila poverenje investitora i podrila pravnu sigurnost na tržištu.

Ime autora poznato redakciji