Vreme je 1Foto: Pixabay/Mhouge

Pošto Forum nije pravio tradicionalnu rang listu za prošlu godinu, konkurentnost se zatrla u javnom prostoru i među nama privrednicima.

Konkurentnost oko koje se među kompanijama, ali i državama, lome koplja i vode tržišni ratovi. Ne pita se za cenu konsultantskog znanja koje može da pomogne da se pobede konkurenti na svetskom tržištu.

Jedan od reformskih prioriteta posle demokratskih promena koje je zacrtao premijer Zoran Đinđić bio je Savet za konkurentnost. Savet je osnovan 2002. godine, a njegovi članovi su pored ministara zaduženih za ekonomska pitanja u najvećem broju bili preduzetnici.

Ako me pamćenje ne vara u Savetu su bili direktori ili članovi uprave uglednih kompanija Energoprojekt, Saga, Metalac, Next… (I jedan novinar!!!)

S ubistvom premijera i Savet je doživeo eutanaziju, da bi vaskrsnuo 2008. godine ali bez značajnijeg uticaja na podizanje svesti o važnosti te korporativne performanse i o pomoći srpskim kompanijama da je ojačaju na svetskom tržištu. Svih ovih godina vlast se uprezala, zarad sopstvene promocije, da dokaže kako naša država napreduje na listi WEF-a.

Krpljene su institucije, glancani propisi, uređivano robno, finansijsko i tržište rada, podsticana dinamika poslovanja, lečen zdravstveni sistem, doterivan obrazovni sistem…

I pored svega toga, godinama unazad najslabije ocenjena stavka konkurentnosti Srbije bile su – inovacije.

Poznato je da inovativni proizvodi imaju veću konkurentnost na stranim tržištima, a srpska industrija je ostala niskotehnološka sa starim proizvodima koje prodaje na starim tržištima i starom (niskom) cenom.

Najveći deo toga što je Vlada radila nije imalo uticaja na popravljanje pozicije Srbije i preduzeća na globalnoj listi konkurentnosti.

Tek retki samonikli primeri, najčešće iz IT sektora, više su bili izuzetak nego pravilo.

Srbija nema kompaniju za koju se može reći da je svetski lider.

Vreme je (ako već nije kasno) da se traže novi modeli i načini za podizanje kompetitivnosti.

Sad je poslednja prilika da privreda i država zajedničkim snagama i uz pomoć para i znanja EU izgrade model pametne specijalizacije i utvrditi prioritetna područja u kojima naša preduzeća mogu da pokažu izvrsnost i postignu visoku profitabilnost u globalnim lancima snabdevanja i kažu ima li proizvodnih niša u pojedinim industrijama koje imaju najveću perspektivu, gde su lanci vrednosti u nastajanju i gde još nije visoka konkurencija.

Važno je naći odgovor kako ući u taj lanac jer to je kupac za budućnost koji ima zahtevne kriterijume, a da bi ih ispunila kompanija mora da se menja.

Moje mišljenje je da su ta prioritetna područja energetika-mobilnost, ekologija, hrana (bioekonomija), IT sektor (ali ne svaštarenje nego specijalizacija).

Naša šansa nije samo proizvodnja sveže hrane nego njena brza dostava na strana tržišta; nije samo izgradnja novih termocentrala nego integracija obnovljivih izvora i mobilnosti; nije samo proizvodnja kauča i regala nego luksuzni enterijeri…

Dakle, poslovi gde je manja konkurencija a veća marža.

Srbiji trebaju ciljana strana ulaganja koja će se uključiti u globalne lance vrednosti da bi pokrenula transformaciju privrede.

Treba strani investitor koji će okupiti domaće partnere i zajedno ponuditi proizvod, ili uslugu, za svetsko tržište.

Recimo, visokospecijalizovanu logistiku za svežu hranu, sisteme za skladištenje energije i internet stvari za pametne gradove.