Crnogorski 5. oktobar 1

Slavi Crna Gora danima, nažalost, u Pljevljima uz napade na Bošnjake i pretnje „Turcima“. Slave Srbija, Republika Srpska, sever Kosova. Raduje se svekoliko srpstvo. Lepo je kada se ljudi vesele, raduju, nadaju u bolje sutra. Čestitke i sve najbolje, ali ja sam više nego skeptična. Sve mi liči na 5. oktobar u Srbiji, uz miris tamjana, i plašim se da rezultat ne bude isti.

Kao i mnogi, nisam verovala da će Đukanović biti poražen 30. avgusta, ali dobro je što je u Crnoj Gori došlo do političke smene mirnim putem. Izborima, kako i treba. Vladali su Đukanović i DPS predugo, 30 godina je više nego dovoljno i za najboljeg vladara na svetu. Ako izuzmemo krunisane glave.

Đukanović je nesumnjivo autokrata, koji je Crnu Goru pretvorio u privatnu državu, čija porodica kontroliše mnoge sumnjive poslove i pad je zaslužio. Ali i obnovio državnost Crne Gore, uveo u NATO, okrenuo ka Zapadu. Mada ostaje predsednik države još dve-tri godine, kao što je i Milan Milutinović ostao predsednik Srbije posle 5. oktobra još dve godine, a DPS je pojedinačno najjača stranka, Đukanovićeva politička budućnost je neizvesna. Ipak, ne bih ga još otpisivala.

Jedan glas je tanka većina, a tri opozicione liste toliko različite da je pitanje kako će i koliko njihova vlast funkcionisati.

Liste koje predvode Zdravko Krivokapić, Aleksa Bečić i Dritan Abazović podsećaju na DOS, koji je srušio Miloševića, a onda uprskao na skoro svim poljima. Tri lidera su se brzo dogovorili o četiri principa buduće vlasti, među kojima je, na zgražavanje „velikosrba“, poštovanje svih međunarodnih ugovora i sporazuma (pa i priznanje Kosova i članstvo u NATO), opredeljenost za reforme i EU. „Jezičak na vagi“, predsednik Građanskog pokreta URA, lider liste „Crno na bijelo“ Dritan Abazović naglašava da su Crnoj Gori potrebne jake institucije, a ne jaki lideri.

„Ne treba nam Vučić umjesto Đukanovića, niti SNS umjesto DPS. Crnoj Gori ne trebaju jaki lideri već građanski koncept društvenog razvoja koji će proizvesti jake i nezavisne institucije“, kaže Abazović. Lepo zvuči, ali da li će takvo društvo graditi Andrija Mandić i dobiti blagoslov Amfilohija?

Popovima, hodžama, crkvama, islamskim i ostalim verskim zajednicama nije mesto u politici i državnim poslovima. Zato sumnjam u političke promene u Crnoj Gori, jer rušenje Mila uz jačanje Amfilohija ne verujem da donosi išta dobro. Građani Crne Gore su ćutali na razna DPS nepočinstva.

Ostajali su bez posla, plata, stoički trpeli korupciju, urušavanje školstva, zdravstva, a onda ustali zbog Zakona o slobodi veroispovesti, „odbrane svetinja“, imovine i interesa SPC. Kako modernizovati takvo društvo?

Šta reći o euforiji koja je zavladala vaskolikim srpstvom? Gomila kontradiktornosti. Slavi se rušenje „diktatora“ i „mafijaša“ Đukanovića, a živi pod Vučićem i Dodikom, uz obožavanje Putina i Lukašenka. U delu srpskih opozicionih i intelektualnih krugova već se čuju ideje o redefinisanju državnog statusa i odnosa Srbije i Crne Gore.

Lideru Dveri Bošku Obradoviću se „javlja“ „Srpska Boka Kotorska“. Čemu takve nebuloze? Zar Crnogorci ne „vladaju“ Beogradom i Srbijom, zauzeli Vračar, Dedinje, direktorske fotelje… Deo Srbije bi da ih protera, a drugi bi da se ujedinjuje. Zamislite koliko bi Crnogoraca ovde došlo da su Srbija i Crna Gora, daleko bilo, opet jedna država? Što se mora tiče, lepa je Boka, lepo Crnogorsko primorje, ali Egipat i Turska su zakon. Samo da korona prođe.