Rat između Salvadora i Hondurasa 1969. godine počeo je zbog fudbalske utakmice u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1970. godine. U prvom meču Honduras je kao domaćin pobedio 1:0, dok je u revanšu Salvador slavio 3:0. U obe zemlje mediji i političari dizali su tenzije. Kada je centarfor Hondurasa Roberto Kardona u poslednjem minutu prve utakmice postigao gol, u Salvadoru se osamnaestogodišnja Amelija Bolanios ubila. „Mlada devojka nije mogla da podnese da njena otadžbina bude bačena na kolena“, pisao je salvadorski El Nasional. Njenu sahranu je prenosila televizija, došla je skoro cela prestonica, vlada i predsednik Salvadora.
Na revanš u Salvadoru, fudbaleri Hondursa su na stadion prebačeni oklopnim vozilima, što ih je spasilo od domaćih navijača koji su bes iskalili na pristalicama gostujuće ekipe. Ubijena su dva, ranjene desetine navijača Hondurasa. Nekoliko sati po završetku utakmice, granica između dve zemlje je zatvorena. Ubrzo je, napadom Salvadora na Honduras, počeo rat. Rat, naravno, nije vođen zbog fudbala, on je bio „samo“ okidač. Rišard Kapušćinjski u „Fudbalskom ratu“, objašnjava da su razlozi bili teritorijalno-politički. Uz parolu „Probiti se na Atlantik, probiti se u Evropu, probiti se u svet!“, razvijeniji, mnogoljudniji, teritorijalno manji Salvador želeo je da se proširi na račun Hondurasa. Honduras je, pak, želeo da protera stotine hiljada građana Salvadora koji su, bežeći od bede, godinama naseljavali i zauzimali poljoprivredno zemljište Hondurasa.
Između ove priče i aktuelnih fudbalsko-političkih tenzija između Srbije i Albanije nema sličnosti, sem činjenice da ljudska glupost nema granice. Moj je utisak da su dešavanja nakon prekida utakmice u Beogradu ponovo pokazala da šovinizam u Srbiji živi i neće skoro biti obuzdan. Ne zanimaju me Albanija i albanski političari, već šta su predstavnici Srbije poručivali, mediji „zasoljavali“. Suština je podela na „nas“ (Srbe) i „njih“ (Albance). Prvi su dobri, fini, civilizovani, drugi podli, necivilizovani, divljaci koji nikada neće postati „normalan“ deo evropske porodice naroda i država. Dragi moji predsedniče Nikoliću, premijeru Vučiću, ministri, „analitičari“ i „novinari“, na vašu žalost, ne postoje dobri i loši narodi, vere, rase, već pojedinci koji mogu da budu ovakvi i onakvi. Nisu Srbi bolji od Albanaca, niti Albanci od Srba, već su to komšijski narodi koji svoje višedecenijske probleme nikako da reše. Nakon utakmice su usledili napadi na pekare, poslastičarnice, džamiju. Svi su to osudili. Čemu? Političari i mediji koji su zdušno huškali i širili mržnju prema Albaniji i Albancima kao da su vandalima dali kamenje i Molotovljeve koktele u ruke, a onda se čude i osuđuju. Nadležni najavljuju da će napadači biti kažnjeni. Kako da ne, kao i njihovi prethodnici koji su zapalili džamiju u Beogradu pre 10 godina. Za to niko nije kažnjen, a bilo je privođenja i suđenja.
Šta smo još imali? U okviru obeležavanja oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu u Sava centru je prikazan scensko-muzički „spektakl“ u kome je autorskom dvojcu Dragan Bjelogrlić – Vladimir Kecmanović, uspelo da ne pomenu ni „J“ od Jugoslavije, ni „p“ od partizana ni „T“ od Tita. Od Bjelogrlića i Kecmanovića očekivano i patetično delo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
