Igre oružjem i vojskom

Svakodnevno ih mediji bliski vlastima provlače kroz blato, vladajući vređaju i nema potrebe da im još i mi koji se trudimo da radimo svoj novinarski posao „sipamo so na ranu“. Ali, nekada stvarno i ja gubim strpljenje.

Možda pogađate, reč je o predlogu kopredsednika stranke Zajedno Nebojše Zelenovića da Srbija osnuje ratnu mornaricu.

Drago mi je kada neki opozicioni političar ili stranka izađu sa nekim predlogom, pokrenu rešavanje nekog problema, ali čemu ratna mornarica? Srbija nema more i prilično je nelogično da ima ratnu mornaricu.

Zelenović mi je kao gradonačelnik Šapca delovao kao pametan i pristojan političar koji se trudi da nešto korisno uradi. Šta mu bi?

Objašnjavajući svoju ideju koja je naišla uglavnom na podsmeh i kritiku, Zelenović je, ako sam ga dobro razumela, poručio da nam ratna mornarica treba da bismo pomogli EU u rešavanju problema nekontrolisanih migracija na Sredozemnom moru.

To bi nam, smatra, bilo korisno pošto su građani većine država članica EU protiv proširenja i onda bismo im time što bismo kao zaustavljali migrante, pokazali da smo dobri. I onda bi nas primili u EU?

Ništa standardi, usaglašavanje pravosuđa, ekonomije, politike… Zaustavimo migrante i eto nas u EU.

Velike sredozemne zemlje poput Italije i Francuske, na primer ne mogu da reše problem migranata bez Srbije.

Pošto, pored ostalog, spadam u sve malobrojnije koji smatraju da problem ilegalne migracije može da bude rešen samo borbom protiv uzroka, ratova i siromaštva u zemljama iz kojih ljudi beže, a za šta su „zaslužne“ i zemlje EU, kao i primenom evropske konvencije o ljudskim pravima koja garantuje pravo na izbeglištvo i slobodu kretanja, sa Zelenovićevim predlogom se ne slažem iz više razloga.

Da li je Zelenovića inspirisao predsednik koji nas konstantno bombarduje najavama ulaganja u vojsku, kupovinom oružje i sličnim potezima?

Nakon najave angažovanja pet hiljada specijalaca sa platama od 200 hiljada dinara, iz Abu Dabija, sa sajma naoružanja, AV je poručio da će ove godine Srbija uložiti 700 miliona evra za vojsku i domaću odbrambenu industriju.

Sa Francuzima pregovara o kupovini borbenih aviona „rafal“ koji bi koštali oko tri milijarde evra. Upozorio je da Srbija ima veliki broj tenkova, ali nema vozače i nišandžije. „Zato moramo da imamo veće plate, a svako će primati preko 260.000, značajno preko 2.000 evra“, istakao je AV. Specijalci će onda na nišandžije da budu ljubomorni.

Možda se i prekvalifikuju.

Mada sam ubeđena pacifistkinja, shvatam da država treba da ima spremnu vojsku, ali čemu ovolika fascinacija vojnom silom, naoružanjem? Otkud nam pare za tako skupe „igračke“? I šta će nam?

Neko planira da nas napadne? Ne bih rekla. Nekoga bi Srbija da napadne? Možda bi, ali ne sme – tu je NATO. Svašta se dešavalo ovih dana, sem AV i Zelenovića isticali se i mnogi drugi, bivši predsednici nekada moćne DS Boris Tadić i Dragan Šutanovac, na primer.

Meni je ipak junak nedelje Radomir Nikolić iz Novog Sada. Čovek koji je pre dve godine dobio spor sa preduzećem „Novi Sad gas“ i dokazao da ne duguje za neplaćene račune, pošto gas nije ni koristio niti mu je isporučen.

Preko izvršitelja pokušali da mu naplate 277 hiljada dinara istog tog navodnog duga za nepostojeći gas.

„Vidite kako državna mafija pljačka građane… Okače rešenje na oglasnu tablu i kad prođe osam dana, a vi to naravno ne vidite, automatski vam legnu na platu ili penziju. Posle vi ponovo dokazujte sve po sudovima i plaćajte advokate. Da nisam proverio tablu bio bih opljačkan“, rekao je Nikolić. Dok je Nikolića i sličnih, živeće ova zemlja. I bez „rafala“, novih specijalaca, tenkova…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.