Izvolite u konačište

„Novo reprezentativno zdanje prijepoljskog ugostiteljstva, vešto arhitektonski uobličeno i ukomponovano u ambijent između Lima i glavnih saobraćajnica. Hotel je građen 4 godine i sada je spreman da primi goste željne žubora Lima i lepog ambijenta. To je realizacija projekta arhitekte Miloša Bojovića, Prijepoljca koji živi u Beogradu, a radove je izvodilo GP „Rad“. Koštalo je to radnu organizaciju „Ineks Mileševa“ oko 50 miliona dinara i za kolektiv čiji je godišnji prihod oko 30 miliona to je svakako velika investicija ali se zna da bez poslovnog rizika nema ni poslovnog uspeha.

Hotel „Mileševa“ je svrstan u visoku B kategoriju. Raspolaže sa prostorom od oko 4000 kvadratnih metara, dok terase, koje su posebno obeležje hotela, zahvataju površinu od 1200 kvadrata. Hotel ima 104 ležaja raspoređena u dvokrevetnim sobama. Ovo je i prvi hotel u opštini koji ima i četiri apartmana. Gostima će stajati na raspolaganju i snek bar, kafana, restoran i salon.. Mozaik u kafani uradio je Tanasije Ruzmarin, akademski slikar iz Kragujevca, a zidove krasi 7 izvanrednih tapiserija akademske slikarke iz Beograda Vesne Milunović. Do ovog hotela u Prijepolju je bilo svega 90 ležaja u ugostiteljskim objektima“…

…I tako, 11. avgusta 1979. godine, neposredno posle otvaranja Doma revolucije u direktnom prenosu državne televizije, svečano je otvoren i reprezentativni hotel kraj magistralnog puta koji je vodio na more. Bio je tu i republički politički establišment. Šta je rečeno na otvaranju: – Otvaranje novog, savremenog, reprezentativnog hotela koji nosi naziv drevne Mileševe, znači i prekretnicu u razvoju ugostiteljsko-turističke privrede, smeliji korak u budućnost koja otvara široke perspektive za potpunije iskazivanje u ovoj delikatnoj oblasti privređivanja…U čast otvaranja novog, reprezentativnog hotela visoke kategorije, emisija Radio Beograda „Turističko kolo“ snimljena je baš u tom ambijentu, a pevali su Dragan Antić, Bisera Veletanlić, Usnija Recepova, Mirko Rondović, ansambl „Narakord“…

Ideju da ovaj hotel bude deo jednog sportsko-rekreativnohg ambijenta sa velikim ambicijama da to bude reprezent celog kraja, potvrđuje i izgradnja novog Gradskog stadiona i bazena…

I oko naziva hotela bilo je dosta polemika, čak i u novinama. Neki su predlagali da se zove „Han“ ali su pojedinci „osuli“ teške reči na račun „hanovanja“ jer im je to „mirisalo“ na zaostalost. Tako je naziv „otet“ malom motelu koji je preko noći preimenovan u „Park“, a veliki novi hotel dobi naziv „Mileševa“.

I tako, nekoliko narednih godina, grad se zaista preselio preko Lima, gde nikada nije bio. Naime, hotelska muzika postala je sastavni deo zabava i njen kvalitet bio je jedno vreme u skladu sa kategorijom hotela. Bili su to i svi zaposleni u njemu. U hotelu su počele da se dočekuju nove godine, da se obeležavaju brojni praznici ondašnje zemlje. Stali su tu i matinei, modne revije, prezentacije privrede, izbori za najlepše devojke. Nekoliko leta centralno mesto u gradu bila je terasa Hotela „Mileševa“. Grad beše oduševljen svime što grad čini gradom. Bazen kraj hotela bio je godinama hit. Tu je održano i prvenstvo grada u plivanju.

Hotel je simbol grada. Brojni gradovi, vekovima, prepoznaju se, između ostalog, i po svojim hotelima. Prijepolje je imalo svojevremeno brojne hanove koji su ukazivali da je njegovo mesto na karavanskim putevima veoma bitno, da putnici imaju razloga da stanu, da se odmore, da posede, da donesu novo u kasabu i odnesu u svet priču o običajima i ljudima te kasabe. Kad je između dva rata sagrađen Hotel „Jugoslavija“, Prijepolje je imalo razloga da se poredi i sa većim varošima u ondašnjoj zemlji. Posle rata Hotel „Polimlje“ je bio najlepši hotel u celom Sandžaku. Kad je napravljen Hotel „Park“ stigao je i renomirani kuhar Lazar Marić, koji je kuhao i za Tita. Tako je ceo grad, leti, bio na terasi tog hotela.

Tako je bilo. Godine koje nisu pojeli „skakavci“ već smo to bili mi, godine koje su stale u poslednju deceniju 20.veka, Prijepolju su, osim strahova, iseljavanja ljudi, donele siromaštvo i gubitak identiteta. Svakog, pa i onog urbanog. Reprezentativni gradski hotel bio je više godina i dom za izbeglice. Većina društvenih zabava je zaboravljena. Zamenile su je privatne proslave, svedene uglavnom na svadbe i ispraćaje potomaka u vojsku. Hotel „Mileševa“ postao je deo „plena“ za privatizaciju koja do sada nije uspela, kao što brojne privatizacije u ovoj siromašnoj opštini tokom proteklih godina nisu uspele, odnosno dovele su do grubog otimanja društvene imovine, strašnog propadanja i ruiniranja svih privrednih ali i ostalih objekata i do gubitka posla nekoliko hiljada radnika. Do sada niko ništa nije učinio da se sve to zaustavi, da se ponište nerazumne privatizacije, da se spreči da pojedinci dođu do atraktivnih lokacija za male pare i do zgrada koje su građene parama svih građana koji su se tada zvali i „radni ljudi“.

Privatizacija Hotela „Mileševa“ nije uspela. Prepuštanje reprezentativnog objekta za jedan grad „zubalu“ vremena i neodgovornosti onih koji bi trebalo da su najodgovorniji za sve što je ne sadašnjost već pre svega budućnost jedne sredine, dovelo je do gubljenja kategorije. U vremenu kada se na svakom koraku grade privatni moteli, hoteli, prenoćišta, hosteli, etno- kuće, a sve u sklopu državnog projekta da će nas turizam perspektivno učiniti prosperitetnim, Prijepolje umesto hotela visoke B kategorije dobija – konačište. Baš tako stoji na ulazu u hotel. Skinuta je odrednica – hotel. I to kad se „obalaviše“ brojni uglednici, razbucani od busanja u turističku nam potenciju. To je veliki poraz za sve što je grad i za sve što staje pod pojam „urbano“, a to je pre svega briga i odgovornost za uređenu sredinu u kojoj žive ljudi koji se brinu, staraju i unapređuju organizovano mesto svoga življenja.

Otvoreno je pitanje da li će zaista elite političke, kulturne i turističke provinijencije ove opštine tek tako brojne donatore i investitore koje očekuje, a o kulturnim i turističkim posetiteljima da ne govorimo, zaista ugošćavati u – konačištu?! Istovremeno, gradski bazen kraj hotela postao je ruglo, pokradene su keramičke pločice, sve je pretvoreno u smetlište. A i dalje se održavaju na istom mestu svadbe po uzoru na TV sapunice sa pogledom na te iste ruine.

Prijepolje je svakako zaslužilo više od konačišta i svratišta. Ili sve treba posmatrati ovako: sve što se radi i gradi, svako dostignuće i svako vrednovanje, ukus i stil jesu uvek po meri odgovornih toga grada u vremenu i prostoru i po meri njegovih žitelja. To se zove „trag“.

Već odavno tragovi vode daleko od mentaliteta“hotela“.

Izgubljeno obeležje urbane sredine

Posle trideset godina Prijepolje je ostalo bez hotela koji je imao visoku kategoriju. Umesto hotela imamo – konačište. Da li je to izgubljeno još jedno obeležje urbane sredine. Ili je to (samo) još jedan put ka „otimanju“ svojine jednoj sredini zarad (ne) uspele privatizacije u cilju tranzicije kojoj niko ne vidi kraj.