Liceulice

Nastao po ugledu na britanski Big issue, za koji pišu renomirani novinari, a prodaju ga beskućnici, koji je od 1991. godine, kada je osnovan, prešao granice Ujedinjenog Kraljevstva i u lokalnim varijantama, izlazi u nekoliko država: Australiji, Japanu, Namibiji, Tajvanu… Liceulice u Srbiji postoji četiri godine. Deo je istoimenog programa ekonomskog osnaživanja pripadnika marginalizovanih grupa. Izlazi jednom mesečno, prodaju ga beskućnici, mladi ulice, najsiromašniji i najugroženiji pripadnici marginalizovanih grupa. Košta 150 dinara, a polovina je zarada prodavca.

U Beogradu Liceulice možete da kupite na više punktova u centru grada. Prodavce je lako prepoznati, nose kecelje sa znakom magazina. Neki su beskućnici, neki „lica sa posebnim potrebama“, a svima je drago kad im neko priđe i kupi novine. Još ako im se obrati. „Kako ide prodaja? Da li su se Beograđani, zbog poplava, toliko „podobrili“ da kupuju?“, pitam prodavca od kog kupujem ove novine. „Jesu, jesu. Dosta sam prodao. Ovo je novi broj i danas sam dobro prošao“, odgovara mi.

Nisam redovni kupac, ali kad vidim prodavca ovih novina, kupim ih. Nekad i dva primerka. I pročitam. Ima tu šta da se pročita. Zato je slogan ovog magazina „Kupujući Liceulice pomažete mnogima, čitajući Liceulice pomažete sebi“, više nego tačan. Tu su teme iz zemlje i inostranstva, socijalne priče, kultura. Nema tračeva i senzacija. Ipak je Liceulice socijalno odgovoran magazin.

Poplave koje su zahvatile Srbiju pokazale su i lepše lice ove zemlje – solidarnost sa ugroženim. Da li će taj proces biti dugotrajan ili je reč o ad hoc pojavi? Da li će Beograđani i ostali građani Srbije imati više razumevanja prema Ivanu i njemu sličnim? Prema prodavcima Licaulice? Hendikepiranim, beskućnicima, među kojima ima dosta maloletnika. Nema zvaničnih podataka, ali tvrdi se da u Beogradu nekoliko hiljada dece živi na ulici. Svratište u koje mogu da navrate i okrepe se, nekoliko puta je bilo pred zatvaranjem, smetalo izgleda nekim komšijama da se u njihovoj zgradi okupljaju deca-skitnice, koji su, uz to, uglavnom Romi. Hoće li u ovoj zemlji biti više razumevanja i za te kategorije stanovništva ili se milosti mogu nadati samo pogođeni prirodnim nepogodama i to kad ih se političari sete? Hoće li država jednom naći vremena i sredstava i za njih – decu, bolesne, marginalizovane? Ti ljudi i deca nisu svojom voljom u takvom položaju, već sticajem nesrećnih okolnosti.

Liceulice je regionalnog karaktera, a glavna tema ovog broja je „dešavanje naroda“ u Bosni od pre nekoliko meseci i mogućnost da se socijalni nemiri iz ove zemlje „preliju“ na susedne države. Naslovna strana je zato prigodna. Poruka „Gladni smo na sva tri jezika“, ilustrovana je bojama zastava BiH, Hrvatske, Srbije. Pošto nesreća ne ide sama, sada i poplavljeni.