Predsednik je ljut

A kao da je juče bilo kada je, krajem oktobra prošle godine, tada mandatarka, sada premijerka Ana Brnabić Skupštini Srbije predstavljala ekspoze i sastav Vlade.

U ekspozeu je navela šest prioriteta: borbu protiv kovida, Kosovo, borbu protiv organizovanog kriminala i mafije, održanje nezavisnog odlučivanja Srbije, vladavinu prava i ubrzanje reformi i ekonomsko jačanje. Predstavila nam je i svoj kabinet sa 21 ministarstvom, dva ministra bez portfelja. U novoj Vladi stare premijerke našlo se 11 žena i šest novih ministara.

Verujem da mnogi ne znaju ko je sve u Vladi, ali to ne znači da smo dostigli ideal Švajcarske ili Skandinavije, gde građane baš i ne zanima ko su im ministri.

Neki ni ime premijera ne znaju.

Jednostavno žive svoje živote u uređenim državama u kojima sistem i institucije funkcionišu, a ministri su tek državni službenici.

Kod nas nije tako.

Mi znamo i ko je vođa vojnog udara u Mjanmaru, a kamoli ministre u svojoj vladi.

Ali, ove još nismo zapamtili.

Mnogi su nekako nevidljivi.

Živi li su?

Rade li šta?

Srbija ima Ministarstvo zaštite životne sredine, ali čini mi se da ministarka Irena Vujović, ne reaguje dovoljno na česte priče o katastrofalnom zagađenju vazduha, vode i ekološke akcidente.

Na sajtu Ministarstva se vidi da ministarka obiđe pojedina mesta, prisustvuje akcijama čišćenja, nešto i izjavi.

Nedovoljno za ovolike ekološke probleme.

Neka nova lica u Vladi nismo još ni upoznali kako treba, recimo ministarku privrede Anđelku Atanasković ili Miru Popović koja vodi Ministarstvo pravde.

Za Tomislava Momirovića, ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, čujemo uglavnom kada se tvitom zahvali predsedniku.

Vulina sigurno svi znaju, ali mnogi bi se zakleli da je i dalje ministar vojni, a on se rotirao sa nekadašnjim „prvim policajcem“ Nebojšom Stefanovićem.

Nema nešto ni iskusne Gordane Čomić, ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.

Možda grešim.

Verovatno ministri i ministarke rade punom parom, samo ne žele da se medijski eksponiraju.

I treba tako.

Neka ćute i rade, dosta nam je ovih što se stalno slikaju i pričaju.

No, ne bih rekla da, bar za ovih 100 dana, imamo koristi od njihovog rada.

Nije, međutim, bitno šta ja mislim, već ON.

A predsednik Srbije Aleksandar Vučić je ljut na pojedine ministre koji, smatra, ne rade ni dobro ni dovoljno.

Najavio je da će sutra podneti izveštaj Vladi Srbije kojim će ukazati na „neodgovornost pojedinih članove Vlade i javnih preduzeća“.

Obično Vlada podnosi izveštaj o radu Skupštini Srbije.

„Moraćemo da jurimo i da radimo mnogo više… Moramo da radimo i vikendom, da mi ne dolaze sa zahtevom za četvorodnevnu radnu nedelju ili neradni vikend“, rekao je Vučić.

Fascinira kako čovek koji svoj radni vek provodi na „državnim jaslama“, insistira na tome da smo svi, sem njega, neradnici.

I da moramo da radimo, radimo, ne smemo ni da spavamo, a jelo i zabave su precenjeni i nepotrebni.

Godinama to slušamo.

„Ne može neradna nedelja. Ne dam. Ko hoće da ne radi nedeljom, nek ide u neke druge zemlje“, naveo je predsednik Vučić.

Zaboravlja pri tom da nema šta on da „da“ ili „ne da“ jer nije reč o njegovom vlasništvu i da Srbiju, nažalost, godišnje napusti oko 50 hiljada uglavnom mladih ljudi, mnogi visokoobrazovani.

Manje zbog radne nedelje više zbog opšte besperspektivnosti.

Šta beše sve Vučić, uz neradnu nedelju, “ ne da“: Gašića, Lončara, Gazivode, pare …i naravno Srbiju.