Strah od 15. marta

Nakon raskola i osnivanja SNS-a, dva prva predsednika stranke izabrana su za šefa države, a „naprednjaci“ postali najsnažnija politička stranka. Ko je to devedesetih ili početkom dvehiljaditih mogao da očekuje? Tomislav Nikolić – predsednik Srbije, na to bi se u to vreme verovatno mnogi smejali. Aleksandar Vučić ne samo predsednik već i vožd, sve i svja – ma dajte, njega su i mnogi radikali ogovarali. Ne bih da širim paniku, ali Miloš Vučević je trenutni predsednik SNS-a, da i on ne postane treći naprednjak na mestu predsednika? Ako vam se čini nemogućim, prisetite se njegovih prethodnika.

Koliko je na početku opskurna i mnogima primitivna SRS značajna ilustruje i Nemanja Šarović, nekadašnji poslanik i zamenik predsednika SRS-a, sada predsednik stranke idiličnog naziva „Ljubav, vera, nada“. Tomislav Nikolić, predsednik Srbije – činilo se neverovatnim, još neverovatnija je bila mogućnost da Aleksandar Vučić postane više i od šefa države, ali Nemanja Šarović da sine na novinarsko-opozicionoj sceni, e to je bilo potpuno neočekivano. Ali desilo se.

Džabe sam ja još za Miloševićeva vakta radila u Našoj Borbi, u Danasu još malo pa tri decenije, sarađivala sa mnogim medijima, pisala tekstove, komentare, kolumne, intervjue, Šarović se pojavi s mikrofonom, obiđe skupove SNS-a i šatore „ćacija“, i postane zvezda.

Drago mi je što je pokazao talenat i zablistao na medijskom nebu Srbije. Bolje da drži mikrofon nego da je ostao sa SRS-om, mada mu je iskustvo u radikalima očigledno pomoglo da njihove današnje naslednike raskrinkava i ismeva. Ma šta ja mislila o Šaroviću, niko ne zaslužuje da ga policija privodi dok na javnom mestu radi svoj posao.

Kao što niko ne zaslužuje da strahuje i pita se šta će se desiti 15. marta. Mnogi ljudi sa strahom očekuju taj dan, kao da je, daleko bilo, katastrofalni zemljotres najavljen. Drugi sa nadom čekaju subotu. Deo demonstranata je ubeđen da vlast pada, predsednik Vučić još siguran da će to biti kraj protesta, blokada, „obojene revolucije“. Najavljuje nasilje, ugrožavanje ustavnog poretka, preti hapšenjima, izvrće incident ispred RTS-a… Vlast pominje „rulju“, „hulje“, „terorističke bande“, „boljševičke plenumaše“, dovodi sumnjive likove u Pionirski park. Sve su to pokušaji zastrašivanja ljudi kako bi mnogi odustali od dolaska na protest. Studenti koji mesecima organizuju ogromne i vrlo mirne proteste treba da budu još pametni i maksimalno oprezni, kako bi izbegli sve zamke i provokacije koje im režim sprema. Do sada su uspevali, ali sada je ulog još veći.

Ukoliko dođe do nasilja, na vlastima će biti odgovornost, jer umesto da smiruju, nastavljaju da huškaju. Igraju se vatrom, jer studenti u blokadi su mnogima prirasli za srce, a kao što Vučić voli i štiti svoju decu, ni roditelji studenata ne žele da im neko decu maltretira, ne daj bože, mlati i privodi. Kome odgovara moguće nasilje 15. marta? Vlastima naravno, jer bi to bio idealan razlog za uvođenje vanrednog stanja, ali neka se ne zanose, nije to lako uraditi u Srbiji.

Kao očekujte neočekivano, može se navesti i to što su dan pred godišnjicu atentata na premijera Đinđića, veterani JSO došli ispred Predsedništva Srbije, da brane „ćacije“. To je sramota ove vlasti, na koju pristojan deo zemlje ne sme da ćuti. Kome je tako idiotska ideja pala na pamet?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.