Kad bi pak čovek priznao da je magarac, ispao bi – čovek.

Čista filozofija!

Filozofija, međutim, nema objašnjenje eventualnosti gde magarac priznaje da je magarac.

Nije Dragan Bujošević magarac zato što je ovih dana počelo saslušavanje studenata po krivičnoj prijavi koju je protiv njih podneo lično on, kao direktor RTS-a, jer su ulazna vrata te (medijske) javne kuće ofarbali – ružičastom bojom.

Nije Bujke magarac ni zbog reakcije u noći kad su lideri opozicije iznenadili više sebe nego portire, pa, sa sve električnom motornom testerom, upali u sedište RTS-a, koji se predao, digao ruke od objektivnog informisanja građana i ulogu javnog servisa prepustio Pinku. Za razliku od njegovog prethodnika Aleksandra Tijanića, koji bi se istog sekunda kurčevito pojavio, makar i na začelju kolone Žandarmerije, da ohrabri svoje zaposlene, Bujke je ugovorio uključenje RTS-a u program Pinka, gde je ministar policije Nebojša Stefanović u živom prenosu odbranio imperiju u Aberdarevoj, a onda se u pozne sate okuražio, pojavio na ekranima i smireno, tekstom kao iz mozga Bebe Popovića, objavio da je RTS na broju, a njegovi patroni siti, da sitiji ne mogu biti. Da bi sutradan direktno prenosio intervju Aleksandra Vučića sa Pinka inspirisan događajem od prethodne večeri, zamerajući istovremeno novinarima N1 što su izveštavali s tog događaja.

Nije Bujke magarac ni zato što je na delu dokazao da Ratko Dmitrović, čuveni „Slobo, slobodo“ urednik iz devedesetih i famozni „Aco, Srbine“, direktor i urednik iz 21. milenijuma, može da anticipira samo događaje koji se tiču nacionalne netrpeljivosti ratnog huškanja – analitika mu u drugim situacijama nije najjača strana. Odmah po Bujoševićevom imenovanju, Dmitrović je neoprezno opisao situaciju koja se neće desiti:

„Vučić će, u to ne treba sumnjati, doživeti veliko razočaranje, ali nikoga neće moći da krivi. Ako mu se Bujke dogodio voljom drugih – njemu samo privremeno, projektovano naklonjenih – biće to samo još jedan dokaz verovanja da se sa đavolom ne sade tikve“!

Nije Bujke magarac ni kad posluša Vučićevu blagonaklonu sugestiju da odloženo, a ne u direktnom prenosu prikaže zajedničko obraćanje sa DŽoom Bajdenom, koje se poklapalo sa prenosom vaterpolo utakmice Srbije na Olimpijskim igrama u Brazilu.

Nije Bujke magarac ni kad RTS prenosi lažnu vest poslovično lažnog tabloidnog smeća sa logom Informer.

Nije Bujke magarac ni kad, uz pomoć Nenada LJ. Stefanovića, dvonožnog detektora unutrašnjih neprijatelja, sastavlja spiskove nepoželjnih persona na javnom servisu.

Nije Bujke magarac ni zato što je ranije pristao da sedi u fotelji glavnog i odgovornog urednika Politike suprotno volji zaposlenih u tom listu: Bujošević je na glasanju dobio isto glasova kao i Žarko Rakić, današnji glodur Politike (41). Komisija koja je tada odlučivala o imenovanju prvog čoveka prvog državnog lista iz nepoznatog je razloga zanemarila volju novinara Politike da ih ponovo vodi bivši glavni urednik Milan Mišić (57 glasova).

Nije Bujke magarac ni što je, u vreme haranja Politikom, lično sastavljao (bez dragocene pomoći NLJS-a) spiskove za odstrel, nepodobne novinare šikanirao, cenzurisao ih i na kraju otpuštao. Empatičnog, kakvim ga je bog dao, nisu ga potresle pravosnažne sudske odluke o vraćanju tih ljudi na posao, gde se notiraju diskriminacija, nezakonito otpuštanje i kršenje Ustava. Od svih aktuelnih političara na strani otpuštenih novinara, kakvog li paradoksa, bio je tadašnji ljuti opozicionar – Aleksandar Vučić.

Nije Bujke magarac ni zato što, kao glavni urednik Evropljanina mudro nije potpisao čuveno pismo tadašnjem predsedniku Srbije („Šta je sledeće, Miloševiću“), koje su potpisali Aleksandar Tijanić i Slavko Ćuruvija, a koje je objavljeno u istom nedeljniku.

Nije Bujke magarac ni zbog toga što su ga devedesetih zvali „najbolji đak Žike Minovića“.

Čemu, onda, priča o Bujketu i magarcu?!

Dok je još radio na BK TV, jedan je prijatelj pokazao Bujoševiću koliko se zarađuje na reklamama u njegovoj emisiji. Nije odugovlačio: otišao je do Bogoljuba Karića i tražio dva puta veći honorar. Najpoznatiji od braće Karić dao mu je dva puta više od onog što je tražio.

„Bogoljube, hvala, ali si mi sada rekao da sam magarac“, prepričavao je Bujošević njihov susret.

„Uči, Bujke“, navodno mu je odgovorio Bogi.

Bujke je naučio!

LJubav za ljubav, a za odanost – pare. Do poslednjeg daha.

Kad te neko debelo plaća, dužan si da pokažeš koliko ceniš tu vrstu poverenja.

Ako se pravilno timari i istrenira, magarac može biti vladaru najbolji prijatelj.

To, podrazumeva se, ima svoju cenu. Čak i ne moraš reći „Ja sam magarac“, da bi ispao ljudsko biće: svi će ti priznati i prvo i drugo.

Jedino što čovek, u smislu karakternih osobina, nikad nećeš biti, ali koga to danas briga!

P. S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što je Vučić, posle razgovora sa Ričardom Genelom – zanemeo. Kao Boris Tadić onomad, posle susreta sa Angelom Merkel.