Jednog od novembarskih ponedeljaka 1982. referisano je da je „namćor“ pre neki dan, tačno u 7.15 „u mikrofon izjavio“:

„Kada više ne bude ni vas, ni vaše slave, ni vaših privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je bilo.“

A dan kasnije, možda minut ili dva posle 7.15, rekao je:

„Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih.“

„Jesi li ti čuo šta onaj ludak priča na radiju“, telefonirao je Nikola Ljubičić, predsednik Predsedništva Srbije, Branku Pešiću, gradonačelniku Beograda.

„Da li si ti normalan, hoćeš li zbog tebe da ugasimo Studio B“, telefonirao je Ivan Stambolić, predsednik moćnog Gradskog komiteta SK Beograda, „namćoru“ Dušku Radoviću.

A onda se sredinom novembra 1982. pojavila vest da je Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije razmatralo „aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti“ i zaključilo da su „aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji „Beograde, dobro jutro“ ponekad krajnje destruktivni i neprihvatljivi“, te da je „potrebno izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja.“

Umesto analize, usledila je zabrana emisije.

U čaršiji jeste kuvalo, ali se javno uglavnom ćutalo, takva su bila vremena. Inostrani mediji su izvestili da komunistička vlast u Beogradu guši slobodu govora. Stamboliću je postalo jasno da su malo preterali: pozvao je na razgovor Slobodana Glumca, glavnog i odgovornog urednika Studija B, Milorada Roganovića, predstavnika novinara ovog radija, legendarnog Đoku Vješticu i samog Dušana Radovića.

Srdačan u nastupu, Stambolić već posle desetak minuta razgovora saopštava da Partija razume kako onaj ko radi može i da pogreši i da on, ispred Gradskog komiteta, predlaže da se Duško Radović vrati u emisiju „Beograde, dobro jutro“. Delegacija Studija B je na sve bila pripravna sem na ovo. Muk!

Prvi se pribrao Duško Radović: „Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme.“

Ustao je i prvi napustio sastanak.

Tako je ugašena emisija „Beograde, dobro jutro“.

A s njom i Duško Radović.

Za koga je rečeno da je pisao kroz dogled, a sve napisano stavljao pod lupu!

Proveo je sedam godina u Pionirskim novinama, sedam godina u Radio Beogradu (program za decu), sedam godina u Televiziji Beograd, sedam godina u izdavačkom preduzeću Borba (dve godine uređivao Poletarac) i sedam godina, sa kultnom emisijom“Beograde, dobro jutro“ – u programu radija Studio B.

Svih tih godina bio je Partizanovac, sa velikim P („Za druge se navija, Partizan se voli“).

Celog svog života jeo se što je u mladosti napisao stihove o ljubičici beloj i Brozu. Vadili su mu dušu „pohvalama“ kako je odmah posle rata imao ideju o Kući cveća, gde je Broz sahranjen.

Nije jurio slavu disidenta, ali je radni vek proveo u sporenjima i nesporazumima sa onima na vlasti koje je šamarao mozgom, a oni njega, u znak podrške, proglašavali neprijateljem.

Studentsku pobunu 1968. Duško je nazivao – međustudentskim sukobom:

„Predratni studenti ne daju današnjim studentima da se bave politikom.“

Izašao je sedamdesetih iz Udruženja književnika Srbije, ali nije odoleo da pre toga, javno, Aleksandra Bakočevića, tada potpredsednika Vlade Srbije zaduženog za umetnike, priupita: „Koji su razlozi društva da pravi kompromise s najgorima?“

U Jugoslaviji Duška Radovića i ekipe malo pomalo potezalo se pitanje nove himne, a u raspravama o himni učestvovala je celokupna javnost. Satirični Jež iz čistog zezanja za himnu je predložio pesmu Dušana Radovića „Sve što raste“: ona je već bila himna dečjeg festivala Radost Evrope.

Nisu dugo čekali na odgovor:

„Sve što raste, htelo bi da raste… Sve što cveta, htelo bi da cveta… Ma ajte, molim vas – Sve što cveta, htelo bi da cveta… Znači, htelo bi, ali mu drugi ne daju. Gde mu ne daju? Kod nas?!“, napravio je jedan kultur-treger temeljnu analizu. Posle toga ta pesma prestala je da bude himna Radosti Evrope.

Nije ga to mnogo potreslo.

Kad mu je ukinuta emisija, razboleo se. Najverovatnije je stres izazvao upalu kičmene moždine.

„U meni se nešto dešava otkako sam prestao da se obraćam Beograđanima“, požalio se jednom bratu Brani.

Pao je u krevet. Kad su ga Slobodan Glumac i Milorad Roganović obišli u bolnici, pitali su doktora: „Je li rak?“. „Jok“, odmahnuo je doktor, „izgleda da je čiča rešio da umre.“

Duško Radović je umro 16. avgusta 1984. Ispratilo ga je oko 10.000 sugrađana.

O sebi je napisao:

„Mislim da sam ja ipak srećan čovek, mada to ne mogu da dokažem nekim argumentima iz svoga života.“

P. S. Ovaj tekst pisan je dan nakon 35. godišnjice smrti Duška Radovića koju niko u Beogradu nije obeležio!