Vučićev Gazimestan

Što zorno svedoči da od Gazimestana, najmasovnije političke liturgije u poratnoj Jugoslaviji, najmanji benefit imaju oni koji su ga politički zacrtali.

Zašto onda mediji posetu predsednika Srbije Kosovskoj Mitrovici 9. septembra krste „Vučićevim Gazimestanom“; zašto se AV-ovi analitičari polomiše da argumentuju kako će njegov boravak tamo biti „prelomna tačka srpske politike“; zašto sam Vučić uveliko piše govor za taj dan i smatra ga „svojim istorijskim govorom“?!

„Neki su me pitali: ‘Milošević je imao Gazimestan. Šta ćeš ti, Vučiću, da imaš u Mitrovici?’ Ja ću da razgovaram svakako sa građanima. Milošević je sigurno imao dobru nameru, ali se to pretvorilo u suprotnost, zato ne može da nosi istorijske zasluge“, ocenio je ovih dana predsednik Vučić.

Sa čim je to išao Milošević, a sa čim će Vučić „pred Miloša“?!

Milošević, jašući, kao što su to uostalom radile i ostale nacionalne elite jugoslovenskih naroda, na rekonstrukciji nacionalnog identiteta, prvi je uspeo u svom naumu. Posle serije putujućih mitinga, gde se na narodnim hepeninzima u više od 100 gradova širom Srbije okupilo blizu 3.000.000, a na beogradskom Ušću još najmanje milion ljudi, gotovo godinu dana trajale su pripreme za vidovdansku proslavu 600. godišnjice bitke na Gazimestanu, kao krune jednogodišnje aktivnosti naroda na političkoj sceni. Miloševićeva komunikacija s masom tada je već izgubila dimenzije uobičajenog političkog odnosa i poprimila naznake fanatičnog, gotovo religijskog verovanja.

Lider Srba je, u pratnji telohranitelja Sente Milenkovića, Jovice Stanišića, budnog civilnog oka, i Milorada Vučelića, novinara u civilu, među nebeski narod na Gazimestanu stigao s neba, helikopterom. I dočekan je kao Bog. Tu su bili svi arhijereji, s patrijarhom Germanom na čelu: pre toga su crkveni obred obavili između zastava Srbije i Jugoslavije, s jedne, i velike partijske zastave, s druge strane. NJegov govor je dva puta prekidan frenetičnim aplauzom egzaltirane publike: prvi put nakon reči da je Kosovo srce Srbije, a drugi put posle rečenice koja nije bila pretnja već obećanje:

„… Danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.“

Hamdija Jusufspahić, muftija beogradski, rekao je po završetku mitinga:

„Siguran sam da, ako primenimo sve što se ovde čulo, za budućnost ne treba da brinemo!“

Za razliku od muftije, koji je u njih verovao, Vučić je sledio Miloševićeve „dobre namere“. Ubrzo je postalo očevidno da su te namere i muftijina „budućnost“ postale naša neprijatna prošlost. Delom i sadašnjost!

No, pre nego što je natuknuo onu o „bitkama i pred bitkama“, Milošević je rekao još nešto:

„Sticajem društvenih okolnosti, ovaj veliki šestogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini kada je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam danas teško da odgovorimo na ono staro pitanje – sa čim ćemo pred Miloša. Igrom istorije i života, izgleda da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo, da bi tako proslavila istorijski događaj koji je imao veliki istorijski i simbolični značaj za njenu budućnost.“

Sticajem društvenih i šizofrenih okolnosti, Vučić će 29 godina posle Miloševića svoj vidovdanski Gazimestan imati u septembru. Verovatno će mu Tači & ekipa dozvoliti da dođe u pratnji Aleksandra Vulina i Marka Đurića. Pratiće ga i budno civilno oko Bate Gašića. Od novinara u civilu, nazočni mogu biti Predrag Sarapa, Duško Vukajlović ili DJV, sasvim svejedno i dovoljno za mizeriju. Patrijarh Irinej će biti službeno odsutan, a Sava Janjić ga neće dočekati kao boga. S koca i konopca biće iz enklava privedeni kosovski Srbi da glume frenetičnu publiku: onih 50 uobičajenih autobusa, koji sa sve sendvičarima glumataju „događanje naroda“ po gradovima uže Srbije i Vojvodine, teško da će preći Jarinje. Sigurno će dobiti nekoliko frenetičnih aplauza egzaltirane publike: ali – šta će im reći?!

Šta god da im kaže, izvesno je jedno: Vučić će se koliko sutra i formalno odreći državnog, nacionalnog i duhovnog integriteta!

Ima neke božanske pravde da tamo gde je jedan autokrata započeo svoj krvavi pohod, drugi okonča političku karijeru.

Da onaj ko je večito manipulisao memorijom i igrajući na kartu najdubljih emocija izgradio karijeru na targetiranju izdajnika i plaćenika, bude arhiviran kao – izdajnik. I to ne samo u književnosti ili folkloru.

Koliko god to, ruku na srce, bilo nezasluženo!

P. S. Ovaj tekst pisan je dva dana nakon što je Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada, ocenio da je najbolje srušiti SPENS i „izgraditi manji“! Eeeee, nekad su umeli „stariji“ i „lepši“!