– Govori! – provikao je kad ga je ugledao. – Šta ste otkrili?!

– Šefe, sve je jasno… u pitanju je Vaša kafe kuvarica Goca! – obavestio ga je Direktor BIA.

– Goca! – Predsednik je bio vrlo iznenađen. – Ne mogu da verujem… da mi Goca tako nešto uradi…

– Nije namerno, šefe… – pokušavao je da objasni Direktor BIA. – Sve nam je priznala! Ona je naručila taj eliksir istine zbog svog muža Cvetka… jer je počela da sumnja da je vara… Pa je htela da mu skuva taj čaj… A to je naručila od istog onog dede sa Romanije kod koga Vi naručujete Vaš čaj… za produženo vladanje… I kad je stigla isporuka… ona… onako sluđena zbog muža… pobrkala čajeve… i Vama skuvala… sa eliksirom istine… Tako je to bilo…

– Jao, majko moja! – zaječao je Predsednik. – Šta mi napravi sluđena žena! Pa ču li ti šta sam ja juče sve izgovorio na konferenciji za štampu!? Kud uopšte spominjah Kosovo… Da je to davno gotova stvar, da je odavno izgubljeno i da ja odugovlačim potpisivanje priznavanja samo da bih i dalje ostao na vlasti!

– Pa…dobro sad… – pokušao je nešto Direktor BIA.

– Šta crno dobro! A tek ono za vladu! Da je to gomila neznalica i profitera koji su se preko naše stranke uvalili i obogatili a rade posao o kome pojma nemaju!

– Rekli ste…“ korumpiranih neznalica…“- dopunio ga je Direktor.

– Jao… tačno! A kad sam rekao da su svi statistički podaci o našim uspesima izmišljeni! I da je sreća što je narod nepismen, glup i naivan pa uspeva da poveruje u svakojake izmišljotine! Gde to nađoh da pričam!?

– Ma nije to ništa… u odnosu na ono… o našim novinarima…

– Jao! – još jače zajauka predsednik. – Misliš ono… da su “ govna“? Ili ono… da su oni sramota i za svoju profesiju i ljudski rod?

– Da… sa onim… šta bi im vi radili da ih debelo ne plaćate i da nisu vama toliko uvučeni u…

Predsednik je izgledao potpuno skrhan.

– Milomire, šta da radimo?! – zavapio je. – Ja sam juče rekao sve samu istinu i sve kako jeste… A to je za nas katastrofa!

Direktor BIA nije izgledao ni najmanje zabrinut.

– Ama, šefe, šta se sekirate… pa sve je već sređeno… Naši novinari preneli su sa te konferencije samo ono što smo im mi poslali… kao i obično… Pa nisu džabe govna… kako ste vi lepo primetili… A ono malo prisutnih, toliko su Vam aplaudirali, da ništa nisu uspeli ni da čuju… A i da jesu… sve su to naši… ološi i uvlakači… kao ste ih lepo nazvali…

Predsednik je odjednom živnuo.

– Uh! Hvala ti na toj akciji… Ja se, ovakav kakav sam, prevrtljiv, lukav i pokvaren, nepotrebno zabrinuh… Ništa onda, idemo dalje.. A ti, đubre jedno nepismeno i bahato, idi pa pitaj koliko drži ovaj eliksir istine… Da budem do tada zaključan u kancelariji.