Neko je zazvonio pred vratima.
Na prvi pogled, nekakvo službeno lice, istina u nepoznatoj uniformi koja malo podseća na poštarsku, i sa nekakvim natučenim kačketom na kome je bio vrlo vidljiv i upadljiv nepoznat logo.
– Dobar dan, da li ste Vi gospodin Srbljanović? – obratio mi se izuzetno ljubazni glasom. – Ja sam inkasant firme „Gud profit“ sa Zelenortskih ostrva… Pa sam dobio zadatak da napravim evidenciju u vašoj ulici… U sklopu naše buduće saradnje…
– Znate šta, gospodine… zelenortski – povisio sam glas. – Ja jesam gospodin Srbljanović i mogu vam odmah reći isto kao i svima koji su me cimali telefonom i obigravali vrata kao Jehovini svedoci… mi ništa ne kupujemo! Kapirate!? Apsolutno ništa! I ne interesuje nas šta vi prodajete!
Zelenortski je bio „mrtav ladan“.
– Drago mi je što smo se upoznali, gospodine Srbljanoviću! Ne brinite se, ja ništa ne prodajem… što već nije prodato… Došao sam samo da evidentiram… da li Vi i vaša porodica… koristite srpski jezik?
– Samo da dopunim prethodno izlaganje – dizao mi je živac pridošli – Isto važi i za ankete! Mi ne učestvujemo ni u kakvim bilo čijim anketama!
Uniformisani se samo bezbrižno smeškao.
– Ma nije ovo anketa, zaista… Ovo je samo obična evidencija… koje porodice redovno i svakodnevno koriste srpski jezik u komunikaciji…
– Nešto ozbiljno nije u redu sa tim koji su vas ovamo poslali! – Već sam izgubio živce. – Pa koji bi, leba ti, jezik mi ovde u sred Srbije koristili nego srpski!? Svakako ne… mongolski!
Pridošli je munjevito izvadio nekakav ugovor.
– Pa onda je sve u redu… Samo potpišite naš korisnički ugovor o redovnom korišćenju srpskog jezika… I da vas više ne zadržavam…
Osećao sam kako mi se približava „žuta minuta“.
– Gospodine… ko god da ste… moram Vas upozoriti da ste me ozbiljno… isprovocirali… do sada… i zaista bih Vas zamolio… da odmah odete sa moga praga!
– Kako god hoćete – bio je potpuno smiren inkasant. – Ja sam dobio Vašu usmenu potvrdu da Vi redovno koristite srpski jezik… Tako da mesečnu naknadu počinjete da plaćate od sledećeg meseca…
Pominjanje plaćanja me je momentalno sledilo.
– Ama kakvo bre novo plaćanje! – pobunio sam se. – I… čega?!
– Plaćaćete korišćenje srpskog jezika, gospodine Srbljanoviću! – trijumfovao je inkasant. – Naša firma „Gud profit“ sa Zelenortskih ostrva kupila je od vaše Vlade autorsko pravo na srpski jezik na period od 30 godina… I svi koji koriste srpski moraju da plaćaju naknadu… nama! Jel’ vam sad malo jasnije?
Bilo mi je sve potpuno jasno. Uzeo sam ponuđeni ugovor i iscepao ga na sitne komade.
Zatim sam zalupio vrata stana, i ušao kod žene u kuhinju.
– Darling! Aj hev sam njuz for ju!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
