Otišao sam u prvu fabriku.

– Dobar dan dragi radnici! Došao je i vaš praznik! Pozivam vas da zajedno proslavimo Praznik rada, praznik svih radnika širom sveta.

– Ne deri se, burazere – prekinuo me je fabrički portir – nema ti ovde nikakvih radnika. Ova fabrika je godinama u stečaju pa odavno niko ne dolazi na posao. Istina, dolazimo mi portiri ali nas niko ne računa u radnike.

Prešao sam u fabriku preko puta.

– Ima li ovde radnika? – oprezno sam pitao portira.

– Ima, ali trenutno nisu tu – obavestio me je ljubazni čuvar. – Ova fabrika je privatizovana ali nam novi gazda godinama uopšte ne isplaćuje plate. Tako da su naši radnici ili na blokadi puta ili na blokadi pruge, ili su pregradili neku reku…

Delimično obeshrabren svratio sam i u treću fabriku.

– Da li kod vas možda ima radnika raspoloženih za proslavu Praznika rada? – upitao sam portira.

– Šta ti pada na pamet, brale, kakav praznik!? – jedva je progovorio portir od iznenađenja. – Pa ovo ti je fabrika u vlasništvu stranog gazde! Kod nas, bre, nema ni crkvenih ni državnih praznika, bolovanja, trudničkog, slobodnih dana, kašnjenja, ranijeg izlaženja, sve subote su radne…

Brzo sam napustio stranu teritoriju i odlučio da uđem u jednu baš veliku vrlo modernu zgradu.

– Ima li ovde radnika raspoloženih za proslavu Praznika rada? – upitao sam njihovog portira, vrlo elegantnog gospodina u super odelu.

– Nema šanse! – odmah me je razuverio. – Ovo vam je Državno preduzeće. Koliko se ja razumem, a završio sam Pravni fakultet i magisterijum, svi ovde zaposleni, a ima ih baš dosta, rade u administraciji. Nisam siguran da se administracija računa u radnike.

Bio je u pravu, pa sam izašao na ulicu već prilično demoralisan.

– Izvinite, znate li možda ima li negde radnika? – odlučih se da zapitam prvog prolaznika.

Čovek me je ljubazno uputio u nekakav park.

I najzad, tamo je stajala baš velika grupa ljudi koja je na prvi pogled ličila na prave radnike.

– Dragi radnici, drago mi je što sam vas najzad našao! Da li biste mi se pridružili u proslavi Praznika rada? – odmah sam prešao na stvar.

Iz grupe se izdvojio jedan brka.

– Gazda, ako treba da se nosi, dnevnica je 20 evra po čoveku, a ako treba da se kopa, dnevnica je 30 evra.

Uskoro su mi objasnili da su oni nezaposleni radnici koji rade kada ih neko angažuje, a da svakako nemaju vremena za bilo kakve proslave i gubljenje vremena za džabe.

Šta je – tu je. Za 20 evra unajmio sam brku, radnika iz parka, i častio ga pivom.

Tako smo proslavili Praznik rada.