Ministarstvo poslova i odbrane Vučića 1

Istovremeno, protiv ministra Nebojše Stefanovića juče je podneta krivična prijava zbog krivičnog dela „nesavestan rad u službi iz člana 361 Krivičnog zakonika“.

Prijava je podneta i protiv grupe nepoznatih policijskih službenika. Kako je naveo Borko Stefanović, zamenik predsednika Stranke slobode i pravde, tadašnji ministar policije, a danas ministar odbrane, Nebojša Stefanović je 12. oktobra na TV Pink „lažno optužio Zorana Radmilovića da je napisao fašističke parole i grafite na kući potpredsednika SSP Dejana Bulatovića“.

„Tada je rekao ministar Stefanović da je dokazano da je ista farba korišćena, ista četkica i da je nađena farba na duksu Zorana Radmilovića“, naveo je Borko Stefanović.

On je predočio nalaz veštaka koji, kako je rekao, potvrđuje da je ministar Stefanović slagao.

„Niti je farba ista, niti je četkica ista, niti se uzorak poklapa, ni grafološki ni po farbi, sa ispisanim fašističkim parolama. On ga je lažno optužio što je imalo za posledicu da grupa nepoznatih policajaca, protiv kojih podnosimo drugu krivičnu prijavu, izvrši maltretiranje Zorana Radmilovića – vezuju ga za radijator, lupaju šamare, prete i nude novac da lažno optuži Dejana Bulatovića, Dragana Đilasa i SSP da su sami ispisivali fašističke parole“, rekao je Borko Stefanović, dodavši da je Radmilović bez ijednog dokaza 30 dana proveo u pritvoru.

Za to vreme, na Pinku, Stefanović izgovara rečenice, poput: „Svakoga dana se o Vučiću i njegovoj porodici u javnosti plasiraju laži, a vi ste onda stalno primorani da dokazujete da su to neistine, pa se stvara vrzino kolo koje iscrpljuje i koje će kod nekih ljudi stvoriti utisak da „nečeg tu ima“, što i jeste cilj onih koji to rade“.

Potom, navodi da „vojska čuva našeg predsednika, i to elitna jedinica Kobre, uz podršku službi bezbednosti“.

Nesrećni, obični građanin, Zoran Radmilović, istog dana, preciznije, par sati kasnije, u odnosu na nastup Stefanovića na nacionalnoj frekvenciji televizije Pink, ispred Trećeg osnovnog tužilaštva, pred nekolicinom novinara, govorio je o tome kako se oseća nakon prebijanja od strane policajaca, iznuđivanja i provedenih 30 dana u pritvoru, bez, kako tvrdi da je dokazano, ikakve odgovornosti za delo za koje se sumnjičio.

„Osećam se jako loše. Nije mi dobro, ne osećam se prijatno. Osetila se i u mojoj porodici kriza, i u kući. Naneli su mi veliku štetu hapšenjem“.

O tome kakav je status običnih građana Srbije u odnosu na pripadnike vlasti Aleksandra Vučića, kulturne, medijske elite i svih onih koji sa pozicije moći, preciznije – zloupotrebe javnog novca i institucija sistema predano rade na daljem urušavanju jednakosti pred pravdom, istinom i egzistencijalnom položaju članova naše zajednice, može se jasno uvideti iz prethodno opisana dva paralelna događaja.

Primer Zorana Radmilovića, istaknutog zbog vremenske podudarnosti u odnosu na prezentaciju sile i manipulacije od strane vlasti u javnosti, po tragičnosti, iako paklen, nezamislivo je lakši sa aspekta teških posledica po sudbine miliona običnih ljudi, koji se svakodnevno realizuju u ovdašnjem zarobljenom društvu i državi.

Ministarstva policije i odbrane služe za odbranu od pada sa vlasti, za laži koje se neprestano plasiraju od strane najviših državnih funkcionera, kao i za uništavanje života pojedinaca, koji ne stoje u ravnopravnom položaju naspram vlastodržaca ni u jednoj životnoj perspektivi.

Takav bezobrazluk koji se ogleda najviše u očiglednosti laganja, besramnog stvaranja kulta žrtve od nasilnika, neobjašnjivog kukavičluka i neodgovornosti u obavljanju javnog posla, odnosi pred sobom živote ljudi, stvarajući od većine građana nesrećnike koji, osim što su siromašni, bolesni, bez ikakve izvesnosti u pogledu osnovnih ljudskih prava, krova nad glavom, mogućnošću odgovarajućeg lečenja i ostalih osnovnih životnih potreba, nisu ni fizički bezbedni pred policijom.