Kao primer te podrške navodi se odgovarajući aktuelnom trenutku i predstojećim događanjima – čuveni ruski veto u Ujedinjenim nacijama. Kako bi se demonstrirala izvesnost tog budućeg sleda značajnosti za Srbiju pred UN – stolica za Kosovo – ističe se poslednji slučaj pobede Rusije za Srbiju – sprečavanje usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici. Iz ova dva primera izražavanja i interpretacije bliskosti Rusije sa Srbijom ispostavlja se prilično jasan zaključak o tome u čemu ova država nikada ne bi podržala Srbiju. Odnosno, može se zaključiti da Rusija zapravo ne podržava Srbiju, već samu sebe, sopstveni interes koji ostvaruje instrumentalizacijom interesa Srbije.

Jer, podrška izbegavanju odgovornosti, skrivanju istine, sprečavanju suočavanja sa odgovornošću pojedinaca, koji su svojim zlim delima osramotili sopstvene građane, odvukli u rat, pobili i njih u užasima priređene smrti drugih naroda, jednosmerna je i isključiva. Nikako ne može da se preobrazi u svoju suprotnost, s obzirom na bezobzirnost prvobitne sklonosti. Stoga, podrška Rusije Srbiji nije podrška drugom, već isključivo način za sprovođenje interesa sa kojim se identifikovala u svojstvu sopstvenog.

Rusija će, dakle, podržavati Srbiju sve dok ovdašnja vlast bude na strani interesa Rusije, a to je nastavak sukoba sa državama sa kojima je do juče ratovala. Danas, Rusija podržava doslednost u srpskoj politici koja je u tom ratu inspirisala na strahovite zločine i prilike koje Evropa nije videla još od Drugog svetskog rata, a zbog kojih su, dalje, građani Srbije prepoznati kao neosetljivo, nerazvijeno, društvo na dnu civilizacijskih vrednosti. I to nisu vrednosti prvenstveno suprotstavljene Evropskoj uniji, čijem članstvu Srbija deklarativno teži. Čak su toliko udaljenje da se protežu do distance isključivog zgražavanja spolja bez obzira na kontekst posmatrača. To su vrednosti suprotstavljene interesima bilo kog društva, svakom pojedincu na svim nivoima zajedništva, i sa tim nema nikakve veze unutrašnja ili spoljna državna politiku. Politika je tek u nastajanju na temeljima tih bazičnih ljudskih odnosa prema sebi i drugima.

Otuda se može pretpostaviti da se Rusija neće odreći svojih interesa, čije ostvarenje je vezala za ulogu Srbije u regionu, kao i da će Srbiju primoravati da sopstveni identitet nastavi da gradi u skladu sa onim što je saglasju sa interesima druge države.

Ako se gore izvedeni zaključci o tome da je ruski interes da Srbija nastavi putem sukoba sa susednim državama i u suprotnom smeru od udruživanja i normalizacije odnosa sa susedima, pretpostave kao validni, odnos srpskih vlasti prema takvoj geopolitičkoj stvarnosti može se tumačiti isključivo u smeru – izdaje sopstvenih, odnosno interesa građana Srbije. Opet, ne zbog deklarativne politike evropskih integracija, već odnosa prema osnovnim društvenim vrednostima neophodnim za minimum kulturnog, ekonomskog, obrazovnog i svakog drugog razvitka i sreću pojedinca.

Taj podanički pristup srpskih vlasti ruskoj politici, koji pokušava da se sakrije održavanjem paralelnih i istodobno dobrih odnosa i sa EU i sa Rusijom, predstavlja teren za njihov sukob, pokušaj da Rusija istisne namere država regiona da stanu na stranu njenog neprijatelja – EU. Jer, namera normalizacije odnosa, pomirenja, suočavanja i otkrivanja istine o zločinima pojedinaca, čiji teret nose celi narodi, svakako da je starija od ove koja ih negira i vraća na stanje iz čije suprotnosti je nastala. To što se pomirenje poklopilo sa uslovima evropskih integracija ne znači da su takve težnje zauvek imanentne tom procesu, ali govori da su upravo suprotne od one koje inspiriše Rusija.

„Predsednik Rusije u trenutku kada su ispred nas prolazili sistemi ‘pancir’ i ‘uragan’ došapnuo mi je da je to prava stvar za nas i da su se odlično pokazali u Siriji“, otkrio je Aleksandar Vučić šta mu je tokom parade šapnuo njegov domaćin Vladimir Putin. Nije potreban napor da se shvati opasnost od ovakvih poruka predsednika Srbije svojim građanima.