Unutrašnji dijalog sa lažima

Većina učesnika u tom unutrašnjem dijalogu sa katastrofalnim posledicama i dalje je aktivna i svojim odnosom prema toj temi ne prestaje da određuje tragičnom, ne samo sudbinu naroda na Kosovu, već i onog u Srbiji.

Unutrašnji dijalog nije inicirao Aleksandar Vučić u poslednjih mesec dana, on je samo učesnik u njemu, i to otkad se bavi politikom, unazad 25 godina. Na različite načine, ali nikada sa drastičnom promenom, već samo prilagođen okolnostima, koje su se unazad decenijama menjale u suprotnom smeru od ciljeva i težnji kojima je aktuelni predsednik države bio vođen. Što je više radio na očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta, predvođen svojim političkim uzorima i autoritetima, to je Kosovo bilo samostalnije i bliže nezavisnosti, ali i sve krvavije i sa sve većim brojem žrtava. Na sreću, danas to više nije slučaj. Ali, to nije rezultat promene politike netrpeljivosti i mržnje prema Albancima, već porazom jedne takve propagande na terenu – na teritoriji Kosova.

Uprkos tvrdnjama da je danas Aleksandar Vučić promenio svoju retoriku iz devedesetih i prve decenije dvehiljaditih godina, uvlačeći sopstvene građane u smrt ili na činjenje teških zločina, čini se da je ovo današnje ponašanje spram te teme samo logična posledica i kontinuitet sa onim prethodnim. On, dakle, nije odstupio ni korak od onoga što je zastupao u prošlosti, već je, dosledno tom dobu, nastavio prilagođen novonastalim okolnostima, na koje, srećom, više nema uticaja. Da je kojim slučajem otvorio proces suočavanja sa istinom i odgovornošću za ono što je učinjeno na Kosovu tokom devedesetih, da je otvorio temu o priznavanju sopstvenih grešaka i građanima predstavio kakva je zaista bila uloga Srbije i njenog rukovodstva u tim nesrećnim vremenima, odnosno da je suočio javnost sa istinom da je Kosovo nezavisna država i da naše nepriznavanje nikoga, osim nas samih, mnogo ne određuje, možda bi se moglo govoriti o promeni politike Aleksandra Vučića. To što više ne poziva na rat i stradanje, kao što je to činio devedesetih, što pod pritiskom Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država potpisuje sporazume i učestvuje u dijalogu o Kosovu u Briselu, ne da nije dovoljno za konstatovanje promene politike, već je i kontraproduktivno sa aspekta onoga što se time želi postići, ili što bi za javni interes bilo poželjno postići – pomirenje dva naroda.

Naime, u ovakvom unutrašnjem dijalogu, kako ga Vučić vodi, neće se stići nigde, osim do potvrđivanja i daljeg produbljivanja osećanja prevarenosti, frustriranosti, ugroženosti i mržnje prema Albancima. Politička elita nas ne miri sa susednim narodom, već nameće predstave o tome da smo njihove i žrtve EU, u koju nas navodno vodi i to proklamuje kao vrhunski javni interes. Ona to radi kako bi sakrila sopstvenu odgovornost za aktuelno stanje, jer ako bi pokrenula iskreni proces suočavanja, izvesno je da bi sama sebi bila prepreka na tom putu, s obzirom na veličinu upravo njihove odgovornosti. Jer, nisu građani pogrešili, grešili su, i to vrlo svesno, upravo oni. Da li iko može da zamisli Ivicu Dačića, recimo, kako priznaje da je bio portparol genocidne politike? Ili, Aleksandra Vučića da je ponosno stajao i zastupanjem svojih političkih stavova inspirisao smrt i tragediju? O ratno zločinačkom profiterstvu da i ne govorimo.

Za kraj, treba naglasiti da ti politički akteri krvavih devedesetih nisu jedini odgovorni. Sa njima, rame uz rame, stoje sve ključne institucije društva. Od Srpske akademije nauka i umetnosti do Srpske pravoslavne crkve. NJihovi današnji predstavnici, takođe, ne pokazuju nikakvo pokajanje, već sprovode, kao i devedesetih, misiju skrivanja odgovornosti i izbegavanja suočavanja sa samim sobom i sopstvenim zlodelima. Za njih je nezavisnost Kosova jedna užasna stvar, jer su zagriženi mržnjom, primitivizmom i neljudskošću nesposobni da odgovore na pitanja neminovnosti takvih posledica usled sopstvenih postupaka. Da su kojim slučajem neopterećeni svojim ličnim i sebičnim interesima, s jedne, ili ratnom i mrziteljskom propagandom, s druge strane, svakako bi i za njih mnogo lošija posledica tog neprestanog unutrašnjeg dijaloga, koja je dovela do nezavisnosti – bila činjenica o hiljadama mrtvih i nesrećama njihovih porodica.

Sasvim je jasno da unutrašnji dijalog o Kosovu predvođen ovakvom društvenom elitom neće doprineti saznavanju istine, doprineće kao i do sada nesreći najvećeg broja građana, a njihovoj sreći i privilegijama koje iz takvog stanja izvlače.