Zločin in the air 1

… poput onih u kojima se muslimani, naše komšije nad kojima smo počinili genocid (dok su glavni politički akteri bila upravo navedena dvojica političara), stavljaju u kontekst dizanja u vazduh tržnih centara i pristalica Bin Ladena, ne znači da nema opasnosti od ponavljanja njihovih zločina.

NJihovi zločini tokom ratova devedesetih nisu zgazili i u smrt oterali samo građane susednih država već i sopstvene, one koje su huškali na mržnju, stičući enormna bogatstva od ratnog profiterstva. S obzirom na lakoću kojom izgovaraju i izražavaju šovinizam i nacionalizam prema ljudima druge nacionalnosti i vere, odnosno izrazitu osionost i neosetljivost u odnosu na sopstvenu odgovornost za zločine tokom devedesetih, strah od izbijanja novog međunacionalnog sukoba, ne može se relativizovati činjenicom da vrh države samo zaoštrava retoriku uoči predstojećih izbora u Srbiji.

Ne može se ni prelaziti olako preko njih samo zato što su u manjoj ili većoj meri sve vreme prisutne ili zato što smo oguglali na njih. Takve izjave nas uvlače sve dublje u vihor mržnje koji se, iskustvo je pokazalo, vrlo često toliko snažno zavrti da ga je nemoguće zaustaviti i kontrolisati. A tada će glavni krivci, predstavnici vlasti, kao da do juče nisu bili njegovi isključivi pokretači, pozivati na mir, smirivanje tenzija, spuštanje lopte, uz istovremenu navodnu spremnost za odbranu sopstvenog naroda, onog kojeg su instruisali na sukobe.

Svaliće krivicu na drugog, opravdavati sebe krivicom drugih. Recept je, dakle, vrlo jednostavan, a razmere neljudskosti koja se neprestano emituje sa vrha vlasti nepregledne su. Stoga, najtragičniji ishodi nisu nerealni već se njihovi obrisi uveliko pokazuju i pitanje je trenutka kada će nastupiti.

Kolika je pokvarenost i koliko su loše namere imamo primere gotovo svakodnevno. Najnoviji u nizu je opet onaj koji se tiče izvesno najtragičnijeg iskustva građana Srbije u novijoj istoriji – genocida nad srebreničkim muslimanima.

Naime, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić je reagujući na najnoviji talas i zamah ka osamostaljenju Republike Srpske pod palicom Milorada Dodika, izjavio da ne želi da se meša, ali da misli da je Dodik u pravu.

Potom je kao da nije taj koji je sa skupštinske govornice pozivao na ubistvo stotinu muslimana za jednog Srbina, kao da nije taj koji je punih dvadeset godina veličao najveće balkanske krvnike Ratka Mladića i Radovana Karadžića, podržavao i inspirisao na zločine manipulišući i lažući sopstvene građane, upitao kako je moguće da ne postoji nikakav stid za to što još niko nije uhapšen za pokušaj njegovog linča 2015. godine u Potočarima.

U ovome većina neće videti nikakvu devijantnost, nikakav problem, nikakav zao i poremećen pristup žrtvama genocida i zločina, na koji je Vučić kao pomoćnik osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, najpre inspirisao, potom toliko puta opravdavao, da bi došao do sopstvenog maksimuma „humanosti“ u negaciji i nepriznavanju. I na kraju je otišao da tamo izigrava žrtvu, oplakujući samog sebe…, umesto tragične sudbine koje je sopstvenom političkom delatnošću i radom kao tragične odredio.

Problem, međutim, nije u onome što se stalno ponavlja i što je karakteristično za ovdašnju političku kliku, kao ni sve ono što može da se pretpostavi u nizu tragičnih posledica, na osnovu iskustva. Problem je što je ovdašnja javnost, pretrpana izjavama nacionalističkog šljama, u stanju da pregrmi, ili, nažalost, u velikoj meri, zapravo se i složi sa ovakvim gnusnim pojavama. Zato su pretnje ozbiljne, zato je opasnost ogromna a strah utemeljen i realan.