Aleja rđavih savesti

… ali sam u štampanim medijima, pročitao opsežne izveštaje sa grobnog mesta i tako se po ko zna koji put uverio da je društvo koje samo smrt i bol – upravo je tako pisalo u jednom naslovu: „ujedinjeni u bolu“ – mogu privremeno „ujediniti“, osuđeno na rđavu beskonačnost preživljavanja u redovima za besplatno oružje, brašno i zejtin.

Ne idem tako daleko da prisustvo visokih srpskih dužnosnika na Ivanovićevoj sahrani uporedim sa scenama iz holivudskih filmova u kojima mafijaški bos – nakon što je prethodne noći odstrelio nekog nepoćudnog saradnika – lije suze nad pokojnikovom rakom i teši udovicu; držim štaviše da je osim svite visokih srpskih dužnosnika, sahrani morao prisustvovati i najviši – Aco Srbin – ali isto tako držim da je osnovni red nalagao da dužnosnici na sahranu dođu na vreme, a ne da usred zaupokojne molebni – nakon proboja linija uz pomoć gorila i desanta na porodicu – ostanu pored Ivanovićeve porodice, da bi potom Ana Brnabićeva i veliki unuk, Đurić – ophrvani bolom sumnjive autentičnosti – kleknuli pred Ivanovićev kovčeg.

Zoran Đinđić – čija se streljanje dogodilo po istoj matrici (a možda i u istoj režiji) kao i Ivanovićevo – bio je bolje posmrtne sreće, jer je na njegovoj sahrani Beba Popović simboličnom govnavom motkom rasterao Referendumsog Lopova & ahbabe iz centra nekrofilne pažnje, što je činodejstvujušči episkop Teodosije – pretpostavljam da ne bi kvario simfoniju crkve i države – propustio da učini, a mislim da je morao.

Bacimo sada pogled na blistavu istoriju srpskog sahranjivanja, vratimo se načas u 1983, na pogreb Aleksandra Rankovića na kome se beše okupilo – po procenama ondašnje Udbe 25, po urbanoj legendi 700.000, a realno stotinak hiljada ljudi – da bismo izvukli neke pouke, tačnije da bismo džaba krečili. Iz odlično obaveštenih izvora, maltene iz prve ruke, čuo sam da je dan pre Rankovićeve smrti sa drugom Lekom, u Srbiji govorilo i usuđivalo se da mu se na ulici javi najviše dvadesetak osoba, a da mu je u kuću svraćalo nekih pet-šest, kad – cap – poteže Ranković pa umre a na sahranu dođoše desetine hiljada ožalošćenih – bajagi da odaju poštu, izraze nekakav „protest“ – u stvari u nadi da će Rankovićeva smrt izazvati rušenje komunističkog režima i ostvarenje raznoraznih vlažnih snova. Vi porazmislite o tome, a ja prelazim na zapostavljenu rubriku „Čika Sveta srpskoj deci“. Draga srpska deco, ako hoćete da uspete u životu i da postanete srpski velikani, onda vredno učite, budite uspešni, vredni pošteni, mislite dobro otačastvu, a otačastvo će se već pobrinuti da vas po kratkom postupku strelja i smesti u Aleju velikana.