Back to bright

Kad ono – međutim! Em sjajno peva, em peva sjajne stvari. Da sad ne ulazim u sitna crevca i otimam leb rok-kritičarima, reći će oni, siguran sam, puno lepih stvari o Ejminoj muzici. Da se ja vratim na stvar. Kada se, dakle, magla predrasuda razišla, odmah mi je bilo jasno da je Vajnhausova presedan, da joj – u muzičkom i svakom drugom smislu – nije mesto u dvehiljaditim. Svi oni koji pamte sedamdesete znaće o čemu pričam. Onima koji ih ne pamte ne vredi govoriti. Bila su to luda vremena u kojima rok još nije bio postao baš sasvim biznis i industrija. Nije da se pare nisu mlatile, nije da nije bilo šljokica i veštačke magle, ali sviralo se, brate, nekako od srca i pizdarije su se redovno pravile. A pizdarije su so rok muzike. So života, usudio bih se da kažem. Ako, dame i gospodo, pizdarija nema, ako stvar u svoje ruke preuzmu uredni, organizovani i alavi, onda i najdemokratskije društvo postaje totalitarno. A rok muzika se pretvara u himnu totalitarizma. Što nam se, mislim celom svetu, i dogodilo.

Ejmi je sva nekako bila seventies-like. I glasom i muzikom i ponašanjem. Iako je bila veoma komercijalna, pa su joj zbog toga gledali kroz prste, štrčala je iz sistema i bilo je samo pitanje dana kada će joj sistem doći glave. Na način na koji su nemački filistri došli glave Fridrihu Ničeu. Ni u jednom od tih slučajeva nema ličnih odgovornosti, mada mislim da je u Ejminom slučaju njen „menadžment“ mogao učiniti mnogo više za njeno zdravlje. Prosečnost je najsnažnija društvena sila na ovom svetu i svakim danom je sve snažnija. Ali vladavina prosečnih neizbežno proizvodi nesnosnu dosadu, čemer i besmisao. Ejmi to, očigledno, nije bila u stanju da podnese, pa je izlaz tražila na pogrešnom mestu, u votki i ubitačnim koktelima žestokih droga. Kao, nažalost, i mnogi drugi sjajni muzičari u poslednjih nekoliko decenija. Nadajmo se da je Ejmi iz crnog prešla u svetlo.