Ovo neće prijati šmizlama i čitaocima osetljivijeg stomaka, ali moram i o tome da pišem. Identitet je u pitanju. Ne znam da li ste primetili – Panović jeste – da već godinama niko ne povraća u autobusima. Podmladak cenjenog publikuma bez sumnje i ne zna da je masovno bljuvanje u autobusima bilo sastavni deo putovanja u nekadašnjem SFRJotu. Šta se to promenilo, da li su putnici postali izdržljiviji ili su moderni autobusi čistiji i provetreniji, iskren da budem – ne znam. Ne vozim se autobusima. Ali iz dobro obaveštenih krugova sam čuo da povraćanja nema. Kao što više nema ni slame.
U većem delu zapadne Srbije, u Bajinoj Bašto pogotovo, autobus se tradicionalno zvao „pošta“. Pretpostavljam da su autobusi nekada, u mračnoj prošlosti, razvozili pisma i pakete, pa da su ga narodne mase povezale sa poštanskom službom. Ali ne garantujem. Kolektivni genije je hirovit i nepredvidiv. Baš bih voleo da mi neki lingvista objasni zbog čega se kutija šibica – takođe stvar na ivici nestanka – nazivala „mašinom“. Bilo kako bilo, sa nostalgijom se sećam razdrndane pošte na liniji Titovo Užice – Bajina Bašta kojom sam u mladosti često putovao preko Kadinjačkog vijogora.
Pošta je razdaljinu od nekih četrdeset i pet kilometara savladavala za sat i po do dva. Već dupke puna na stanici u Užicu, strpljivo je zastajkivala pored svake bandere i kupila pasažire koji su se na volšeban način uguravali u kabinu punu ljudi, bala vune, praznih kačica, čunkova i svakakve druge robe. Ne treba ni pominjati da je radio bio odvrnut do daske. Ali svakako treba pomenuti da je bar polovina putnika – onih srećnika koji su zauzeli sedišta – vadila provijant i počinjala da mljacka. Sve je bilo manje-više idilično do Volujca – mesta na kome počinju gadne krivine i serpentine. A onda se prelazilo na povraćanje. „Kondukter, kesu“, vapili su putnici i putnice, a kondukter je sistemom „od ruke do ruke“ darežljivo slao crne najlonske kese.
Skrećem pažnju mladim naraštajima da je u to doba najlon kesa – zajedno sa praznom limenkom koka-kole – bila gotovo statusni simbol. Još ako je imala naštampanu neku reklamu, e onda se to pralo, sušilo i ponosno nosilo na pijacu. Trebalo je da prođe toliko godina da bih se opsetio da su, bar na relaciji Titovo Užice – Bajina Bašta, mnoga – ako ne i sva – povraćanja bila lažna. Najlon kesa je najlon kesa, dragocena stvar, šta mari ako je crna i ako nije baš voluminozna. Poslužiče već nečemu. Podozrevam da su i kondukteri sumnjali o čemu se tu radi, ali nije zgodno zagledati u kese za povraćanje. I kao što pravo drži da je bolje pustiti hiljadu krivih nego zatvoriti jednog nevinog, kondukteri su smatrali da je bolje podeliti stotinu kesa nego ribati autobus zbog jedne neisporučene. Eto, takva su to vremena bila, ali iako se odavno ne vozim autobusima, češće mi se povraća nego u stara dobra vremena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
