Cena koštanja

Stani malo – graknuće zakerala – u jednoj ovako korumpiranoj zemlji to je sasvim umesno pitanje. I – da vam kažem – zakerala bi bila u pravu pod uslovom da postavljačima pitanja nije koliko juče (dok su bili na vlasti) bilo postavljano isto pitanje na koje nikada nismo dobili odgovor. Kao što nećemo dobiti odgovor ni na njihovo.

A da koliko je koštala oktobarska vojna parada? Ostavimo načas po strani upitnost paradne opravdanosti i grotesknost situacije u kojoj smo se, figurativno govoreći, pred vlasnikom ogromnog rudnika vojnih dijamanata kurčili vašarskom bižuterijom. Ako je već održana – a nije, pretpostavljam, održana nelegalno – parada je koštala koliko je koštala. I tačka! Sve stvari na ovom svetu imaju „cenu koštanja“ i tu se ništa ne može promeniti, a oni koji se s tim ne mire često na ćupriji plate više nego što bi platili na onom poslovičnom mostu. Evo, recimo, sad je aktuelno pitanje o „ceni koštanja“ kineskog Samita. Mnogo smo se, bajagi, istrošili, a dometi, navodno, nikakvi. Budući da su mi nepoznati i sami troškovi i vajde od njih, ja ću prozboriti neku na temu seljačke politike čiji je ideal besplatan život bez ikakvih ulaganja, a sa velikim profitima. Možda vam ovo zvuči kao kosmodisk, ali ne jurite na prvu loptu, upalite halogena svetla u moždanoj magli, pa ćete videti da sam u pravu. Takođe ćete videti i jedan paradoks. Dok su na vlasti, naši političari su ljudi široke ruke, ali se – čim dopadnu opozicije – pretvaraju u štedljive srpske domaćine. Sve me to navodi na mračnu pomisao da opozicionim štedišama nije toliko žao „naših para“, koliko im je žao što ih oni ne troše. Ljudski, isuviše ljudski, što bi rekao Niče.

Kad smo već kod arčenja para, treba reći da se kao ubedljivo najveći trošadžija u aktuelnoj vlasti pozicionirao Aleksandar Vulin, po zanimanju profesionalni revolucionar. Elem, Vulin nedavno, u revolucionarnom zanosu, beše naumio da pogoleme pare namenjene nevladinim organizacijama prebaci na račune nekih NVO bliskih njegovom srcu (a još bližih njegovoj stranci), pa kad je safatan u nepočinstvu, naglo se presaldumio i te pare prebacio na jedan račun kome se – iz humanitarnih razloga – ne može ništa prebaciti. Moja se, međutim, omiljena žutara, reakcionarni Blic, žestoko ispizmila na revolucionara, pa je izobjavljivala seriju tekstova o Vulinovim poslovima i danima. Kako je na to reagovao Vulin? Dostojanstveno! Gospodski. Ta samozatajnost ipak nje prošla nezapaženo. U Vulinovu odbranu javno su – predugačkim i presmornim telegramom podrške – stale nevladine organizacije i to baš one kojima su Vulinove pare bile namenjene. Sećate li se šta je usledilo posle onomađašnjih telegrama podrške?