Cena koštanja

 Znao sam da će kolumna „Jovanova braća“ izazvati provalu buke i besa među Jovanovim unucima, a kako sam znao, ne pitajte me, javilo mi se. Tako jedan, ekonomski očigledno samopotkovani komentator, pravi pitanje, a da jesam li ja lud (ili bezobrazan) kad kažem da će štampa u Srbiji biti slobodna onoga dana kada primerak dnevnog lista bude koštao evro zarez dvadeset centi. Komentator je, da kažemo, u pravu kada kaže da mi se donekle može oprostiti jer da ja „ne znam ništa o ekonomiji“, ali ako o ekonomiji ne znam ništa, što je fakat, znam gotovo sve o proseravanju, a veliko je proseravanje očekivati od nečega što košta trideset dinara da bude slobodno, a još manje dobro. Štampa nam je još i dobra koliko košta. Iskreno govoreći, pravo je čudo da uopšte izlazi. A eto, nekako izlazi. Kao što i ostale stvari u Srbiji – uključujući i onu legendarnu željezaru – nekako taljigaju, svakoj logici uprkos. I tako će taljigati sve dok Višnji ne pogasi svetla,

  To mi se čini logičnim ishodištem za jednu sredinu – mogla bi se ona nazvati i civilizacijom nerada i džabaluka – u kojoj i dan danas možete čuti rečenice „imam odličan posao, ništa ne radim“i onu već oveštalu – „ne mogu me platiti onoliko malo, koliko ja malo mogu da radim“. Kaže, nadalje, isti taj potkovani komentator da je Overlordov poziv, koji sam ja netaktično pohvalio, da se prestane sa naricanjem i da se prilegne na posao „opšte mesto i populizam“ jer da on, komentator, ne može da dobije kredit da započne posao, pa kako da ga započne? Bi on započeo, ali eto, ne daju dušmani. Ne znam čoveka, ali bih se smeo kladiti da je kredit tražio – ako ga je uopšte tražio – da bi pokrenuo posao sa kafićem, SUR-om ili butikom, omiljenim srpskim „biznisima“, koji strogo uzev i nisu posao nego mamiparske delatnosti koje imaju smisla tamo gde ima pravog posla, to jest tamo gde ljudi zarađuju, pa im ostane viška da troše po kafanama i SUR-ovima.

  Kakve sve to ima veze sa cenom novina, to vam ekonomski ne umem obrazložiti, ali vam mogu iz ličnog iskustva posvedočiti sledeće: u državama u kojima novine koštaju evro i po, sloboda štampe je na zavidnom nivou, a željezare – ako ih ima – rade punom parom. Ono, fakat, u tim zemljama željezare nisu podizane po vinogradima, nego na mestima gde u blizini ima rude i gde se željezarenje isplati, samo sad čekam nekog komentatora da drekne – pa šta, i u Smederevu imaju pravo da tope gvožđe. Imaju, činjenica, mada mislim da bi bilo probitačnije da tope zlato. Ima tu, međutim, ono „ali“. Ako imaš željezaru koja uopšte ne topi gvožđe, a čiji radnici primaju kakvu-takvu platu, onda se nemoj čuditi što novine koštaju trideset dinara i što nisu „slobodne“. Gde su novine jeftine, sve je, osim života, jeftino. Naš problem je mnogo veći od Overlorda. I sledećeg Overlorda, na bio niko u njegovoj koži.