Čistota srca

A sad na stvar. Javio se jedan komentator, iskusni i dugodišnji švercer, koji piše da se švercovao zbog loših uslova prevoza. Čovek je tu sasvim u pravu. GSB i Grad Beograd bi, da je pravde, trebalo da doplaćuju putnicima. Ali pravde na ovom svetu nema. Konfiskovao je DSS. Na kraju komentara, gospodin mi postavlja filozofsko pitanje: kad je to u gradskom prevozu moglo da se sedi i čita.

Sam kaže da sada ima penzionersku povlasticu, pa bi, s obzirom na životno doba, trebalo da se seća. Početkom i sredinom sedamdesetih godina prošlog veka moglo se u busu rahat sedeti i čitati. Ne baš uvek i ne na svim linijama, ali nije to bilo ravno čudu kao danas kada samo retki srećnici uspevaju da smeste dupe na sedalo. Lepih sam tih godina stranica pročitao u busevima, GSB-u slava mu i hvala. Ama, nisam mogao čitati kad nemam kartu. Nervoza bi me neka obuzimala i jedva sam čekao da se prevozna mora završi. Bila je to samo jedna od bezbrojnih noćnih mora realnog socijalizma koje mi se – posle svih ovih godina – čine bezazlenim u odnosu na košmare današnje nam nerealne demokratije.

Bar su novine i jogurt bile besplatne. Malo li je? Mlađahni komentatorski picopevci ne pamte to Periklovo doba noćobdija, kada se rano ujutru za dž. mogao popiti jogurt i pročitati „Politika“. Sve se to svima na milost i nemilost ostavljalo ispred trafika i prodavnica, a gubici su, pretpostavljam, otpisivani na „kalo“. Mada tu, ruku na srce, nije ni bilo mnogo kaliranja. Noćnog života praktično nije bilo, Beograd u to doba nije bio svet, to jest evropska javna kuća (čime se zvanična propaganda veoma ponosi), pa se vrlo malo delija kretalo ulicama u četiri izjutra, a u pet su se trafike i prodavnice već otvarale. Eto komentatorskim cinkaroišima materijala da me opanjkavaju. Priznajem. Pio sam besplatno jogurt! Čitao sam „Politiku“ za dž. Politici sam se odužio. Nisam popunio formular za neki honorar u Kulturnom dodatku, mrzelo me, pa smatram da su naši dugovi poravnani. A proizvođača jogurta više nema. Pao valjda u stečaj, otišao na doboš, privatizovan, da budem iskren ne znam šta se sa njim dogodilo. E sad, Manojlov primer, kada bi samo postao zarazan, mogao bi da izazove seriju veoma čudnih događaja. Kada bi pravednici svih naših režima, koji se zasigurno nikada nisu ni švercovali, ni mažnjavali novine i jogurt, otvorili srca za javnost i pod pritiskom savesti – makar i pod pseudonimima – ispričali šta su sve besplatno uzeli tokom poslednjih četrdeset godina, bila bi to, cenjeni publikume, jako interesantna priča. Ama, nikad je, tvrd vam stojim, nećete pročitati.