Izbori, predvidivo, nisu mogli proći bez tradicionalnih brljotina. Tu, pre svega, mislim na telefonska zastrašivanja biračkog publikuma, male znakove stranačke pažnje ukazivane narodu tokom predizbornosti, a plaćene državnim novcem i na nakupce glasova, „momke sa plavim kapama“ koji su pred biralištima kupovali građansku naklonost. Ali, znate kako se kaže, pobedi se – u ovom slučaju vaistinu „više nego ubedljivoj“ – u zube ne gleda.
Dobar je znak što u Overlordovoj pobedničkoj govoranciji nije bilo natruha trijumfalizma, a za divno čudo, ni preterane patetike. Jedini detalj koji je prilikom govorancije podsećao na stara politička vremena bili su dežurni zanosači muda i pretendenti na tu funkciju koji su se momentalno – kao mačke oko kasapnice – sjatili iza Vučića i stali da kroz televizore sladostrasno gledaju u budućnost. Budućnost ostavljamo za kasnije, a mi idemo dalje. Overlord je javno i trogatelno izrazio spremnost da sarađuje sa „svima koji su voljni da rade na dobrobit Srbije“; možda intimno tako i misli, ali ne treba potceniti primamljivost ideje o jednopartijskoj vladi i samovlašću. Ostaje nam da se nadamo da pobednik neće upasti u tu zamku.
„Ukrupnjavanje“ političke scene možda je i bolji znak. Nema više na političkoj sceni – a možda ih više neće ni biti – beznačajnih strančica čiji su lideri sa „velikim koalicionim kapacitetom“ žarili i palili, ucenjivali i ubacivali klipove u točkove naših revolucija i pritom bili jedini koji su od svog političkog angažmana videli neku vajdu. Pomalo mi je žao što LDP nije prešao cenzus, ali mi je izuzetno drago što su u čemernu zonu vanparlamentarnosti skupa sa svojim sektama dospeli Dinkić i Koštunica.
I – šta? Kako, dakle, ja dana prvog, godine prve Vučićevog samovlašća vidim našu budućnost? Kako se uzme! Sada sve zavisi od Overlordove samozatajnosti i iskrenosti. Ukoliko mu voda ne uđe u uši – što će za srpske prilike biti ravno čudu – i ako na službenom ulazu u dupe postavi stražu sa jasnim instrukcijama da tamo ne pripušta ambiciozne tipove namackane vazelinom, mogli bismo se nadati nekom boljitku. A šta će, po meni, biti znak kretanja ka boljitku? Možda je bolje govoriti o više znakova. Prvi – ujedno i najteže ostvariv znak – biće uvođenje reda na medijskoj sceni i detabloidizacija Srbije i srpske politike. Ako ubuduće umesto tabloida bude hapsila policija, a sudili sudovi, možemo se nečemu nadati, ali ako sve nastavi po starom – vadite kožne gaće iz naftalina. Iste te gaće biće potrebne i demokratskim strankama koje su na jedvite jade prešle cenzus. Opozicioni status, iako neprofitabilan, efikasno otrezni, a osipanje stranačke klijentele osnaži partije iskvarene dugogodišnjom lagodnošću vlasti. Ima još jedna stvar. Primetio sam u predizbornoj noći, na devedesetdvojci, da je Panović počeo da pušta bradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
