Uključivši se u direktan prenos 15 min, pred kraj makabričnog bombarderskog igrokaza u Nišu, propustio sam da vidim da je kao predgrupa NJ. V. Vučiću nastupio NJ.S. Irinej, što bi – da nije pričao ono što je pričao – bilo sasvim na mestu jer je patrijarh, pre nego što postao arhiepiskop pećki, bio episkop niški.
Neću danas, kao što sam povremeno činio, patrijaršijskom menadžmentu skretati pažnju da se „prvi među njima jednakima“ nipošto ne bi smeo svrstavati uz jednu od sukobljenih političkih stranaka jer time, obrni okreni, crkvu – koja je doskora ako ne vaseljenska, bila bar nacionalna – pretvara u paraduhovno krilo trenutno vladajućeg SNS-a i njenih vazala.
Umesto toga razmotrimo da li za crkvu – sledstveno i za NJ. S – politički probitano da značajan postotak stanovništva oglašava kao „davače snage našim neprijateljima“ , a da patrijarhovu govoranciju u zvezde kuju i da ga od „davača snage“ – tik ispod slika raščepljenih pjevačičkih međunožja – brane odštampotine kojih se ne bi postidele ni Sodoma i Gomora.
Ako se već politički svrstava i ako pretpostavimo da ovdašnje stranke ceni po tome koliko su blagonaklone (i koliko široke ruke) prema crkvi, patrijarh bi neizostavno morao podržati Boškića Obradovića, čija nevladina organizacija ne bi imala ništa protiv da se Srbija preobrazi u teokratiju, naravno pod uslovom da Boškić bude patrijarh. SNS-ova „pravoslavnost“ i „crkvenost“ – nije to nepoznato crkvenom menadžmentu – vrlo su upitne i praktično se svode na srbovanje, slavljenje slava, sečenje badnjaka i klanje pečenice.
Nastavi li ovako, patrijarh bi mogao doći u neprijatnu situaciju da sutra – kada Boškić bude ustoličen kao On Vrhovni – kao „davače snage neprijatelju“ potkazuje iste ove kojima danas saslužuje po vašarskim priredbama. Patrijarh će, fakat, i tada imati dobar izgovor, reći će da u evanđelju piše da je „svaka vlast od Boga“, što je tačno, uz napomenu da u evanđelju ne piše da treba biti uz skute svake vlasti.
Pa makar ona bila ne ne znam kako „saborna“, „pravoslavna“ i „crkvena“. Evo, recimo, u smutnim međuratnim vremenima – vrlo sličnim ovima našim međuratnim vremenima – crkva se zdušno svrstala uz konzervativce i Boškićeve uzore i prethodnike i – šta – u istorijskim razmerama koliko sutradan se našla u nebranom grožđu i prošla kao bosa po trnju. Bilo je tu i jahanja popova, skrnavljenja crkava, svakakvih čuda i pokora.
Da li hoću da kažem da je predratna SPC trebala da bude pragmatična i dalekovida i da podrži KPJ na čelu sa drugom Titom. Daleko od toga. Hoću da kažem da ju je svrstavanja protiv KPJ dalo snagu KPJ-otu i dovelo u žalosno stanje u kojoj se bila našla, a koje joj nije poslužilo da izvuče pouku da je – sa duhovne tačke gledišta – svrstavanje crkve uz bilo koju stranku, davanje snage KPJ-otu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
