Dejan dlaku menja

Pre će, držim, biti da se DV Stanković upašio da bi zbog gostovanja u Utisku mogao ostati bez ručka, ali ne verujem – kao što većina veruje – da mu je „odozgo“ naređeno da ne ide Oljinoj mečki na rupu (honni soit qui mal y pense), pre će biti da se DVS – dobro znajući da Olivera raspolaže umećem da gosta navede da kaže ono što ona misli – „autocenzurisao“. Za svaki slučaj. Mogao bi nešto, lanuti, moglo bi to „tamo gde treba“ biti loše protumačeno. I eto belaja.

Sa druge strane, dramatično Dejanvukovo nepojavljivanje bio je pravi bingo za Utisak, kao što je bingo za svaku emisiju u kojoj se taj smor ne pojavi, mada je malo emisija koje su te sreće. Itekako se primetilo da DVS nije u studiji u koji su na teren istrčali (s leva na desno) Vladeta Janković, LJilja Smajlovićka i Slobodan Georgijev.

Teme utiska su bile – da li su neke druge mogle biti – Vučić, njegove partajnodržavotvorne govorancije i njegov kontrapanađur. Dva sata pre početka Utiska živ nisam bio glede misterije kako li će Smajlovićka poći za rukom da prozbori poneku načelno kritičku opasku, a da istovremeno ostane u redu za prijem u Visoko Dupe. Post festum mogu reći da je bila na ivici da u tome uspe, ali joj se neočekivano dogodio međutim.

To jest Georgijev koga je Smajlovićka očigledno pomešala sa Panovićem pa je stala da mu uvaljuje dubare „u njenom čuvenom stilu“, očekujući, valjda, da će se Georgijev, kao Zoki, vaiditi na učešće u ratu, što ovaj nije učinio, nego je LJilji Marlen uljudno, ali rezolutno i argumentovano razotkrio kao društveno-političku muljatorku i multidupeuvlakaču.

Tom zgodom ugledah prizor koji nisam mislio da ću ikada videti – Smajlovićku kako izbačena iz ravnoteže tiltuje, trepće kao svraka na jugovini i daje sve od sebe da rilouduje Matrix i da se retroaktivno pretvori u Gordanu Sušu, što joj umalo nije pošlo za rukom – delići sekunde su bili u pitanju – ali negde je zapelo, neki bag, šta li…

Dirljiva je bila – i to je moj utisak nedelje – iskrena tronutost Vladete Jankovića zbog ljudskog i političkog posrnuća Bore Đorđevića. Šta mu bi, pitao se Vladeta na ivici suza. Onakva gromada, stamen čovek, Srbin i aktivista. Čorba je – glagoljao je Vladeta – sve uvek radio iz uverenja. Nikada ništa nije tražio. Janković nije folirant kao Smajlovićka, iskreno mu nije bilo jasno zašto je Čorba postao Juha (M. Vidojković), mada bi mu – da je Slušao Borine pesme – bilo kristalno jasno. „Dva (miliona) dinara, druže“.