pa se onda zapitajmo koliko bi trebalo radovanima da zajauču do neba zbog nezapamćenog tirjanstva… Ime tirjanina upišite kad kucne čas.

Po mojoj proceni, ne više od pet dana, čim radovani dokonaju da im je smena vlasti donela šupalj Sebastian do očiju. Stvari, međutim, nisu tako jednostavno kakvima se čine. Radovani bi bez daljeg bili u pravu jer će – ukoliko se ne dogodi biblijsko čudo – svaka buduća vlast (uz kozmetičke razlike zavisne isključivo od ličnog karaktera tirjanina) biti kao jaje jajetu slična ovoj, kao što je ova – s tim što je brža, jača i bolja – dojajčano slična prethodnoj, prethodna prethodnoj. I tako unazad do knjaza Autoputa.

Đinđić je blagovremeno uočio da rđava beskonačnost katastrofalnih srpskih politika ne potiče iz razdora između „radikala“, „demokrata“, „liberala“ – to u Srbiji nisu političke nego karakterne oznake – nego iz svesrpskog jedinstva u radovanstvu, pa je zato pokušao – i da nije streljan, verovatno bi i uspeo – da deradovanizuje Srbiju, ne dekretom „odozgo“, nego obraćanjem radovanima, koje nije – na podobije današnje šatro opozicije – prezirao kao krezavce i sendvičare, nego je u njima gledao ljudska bića unazađena nakaznom, „odozgo“ nametnutom psihologijom i očemerena vekovnom neslobodom i nasiljem.

Ideja se sastojala se u sledećem: strpljivim radom „na terenu“ otvoriti radovanima put ka spoznaji da nisu ono što kontraradovani misle da jesu, a da ni kontraradovani nisu ono što radovani misle jesu, što će reći monstrumi, oličenja zla, pokvarenjaštva i bla, bla, bla – ali da takva postavka stvari – kako god da je okreneš, koji god „predznak“ da joj nalepiš – nužno proizvodi monstruoznosti, zla i pokvarenjaštvo.

Đinđić je streljan upravo zato što su moćni radovani – a.k.a. složna braća – instinktivno osetili da će Đinđićev projekat uspeti. Nisu oni kao naš kilavi radovan četvrti čekali da im posao završi Jovo Bakić ili „tamo neki“, ne, sami su ga ubili (Zmija je samo povukao obarač) ali se – tvrd vam stojim – ne bi na to odvažili da nisu imali bukačku logističku podršku i prećutno saučesništvo današnjih najglasnijih, ogorčenih bukača protiv Vučićeve tiranije koju ja – mislite vi šta hoćete, ko vas jebe – doživljavam kao pravednu, nedovoljno surovu kaznu, za radovanstvo zamaskirano keramičkim zubima, isfoliranom političkom korektnošću i lap topom.

Budući da, kako iz priloženog vidimo, Vrhovni Gorki Lek – fakat žestoko gorak – uopšte ne deluje, Ustrojstvo Sveta će pokušati nekim, još gorčijim lekom, koji, pretpostavljam, takođe neće doneti isceljenje nego još veću ogorčenost. Onda će Ustrojstvo dići ruke od medikamentne terapije i pribeći hirurgiji, amputacijama, možda čak i eutanaziji. Koj gu zna.