Prekjuče pomenuh ča-Janka Veselinovića i ustvrdih kako se u srpskim mehanama malo toga promenilo od njegovog vakta, sad je došlo vreme da pomenem i ča-Milovana Glišića jer se, tamo negde kod Bora, pojavio jedan sasvim glišićevski duh devojke koji plaši okasnele vozače. Kao marksista i kao čovek koji zna da su duhovi devojaka opijum za narod, promptno se oglasio policajni popečitelj, bajagi budući premijer, Dačić koji je uspaničene članove Auto-moto saveza utešio izjavom da tu nema ničeg natprirodnog i da to neki nestaško obučeno u venčanicu, sa sve bidermajerom, zbija neslane šale. Nestaško će, očekuje se, vrlo brzo biti priveden matičaru, pardon – istražnom sudiji. To jest čim ga savata narodna milicija.
Ček, bre, malo. Koliko sam razabrao iz vesti, duh još nije uhapšen, pa me živo interesuje otkuda novom Garašaninu informacija da je odeven u venčanicu. I kako je tako siguran da inkriminisani „entitet“ muško i da vaistinu nije duh? Pa, valjda smo sada otvoreno i demokratsko društvo, sve bi opcije trebalo da budu uzete u obzir. Ne mogu da verujem da nam je poduboko u XXI veku širina pogleda skučenija nego u vreme druga Valtera koji je dalekovido naredio da Udba formira posebno odeljenje za vanzemaljce.
Vlada bi to neodložno morala da razmotri, a to bi joj bila i dobra prilika da osnuje Agenciju za duhove i priviđenja. Bar za te oblasti imamo dovoljno eksperata. Neka me prezru marksisti i drugi materijalisti, ali ja sam – dame i gospodo – još pre mnogo godina upozoravao na moguću najezdu prikaza. Tekst je, istini za volju, pripadao žanru takozvane fikcije, ali svojevremeno je i Žil Vern smatran za neizlečivog fantastu, pa posle samo sto godina ispade naivčina.
Jer, znate šta? Društvena atmosfera je u Srbiji do te mere psihotizovana, toliko je ovde halucinacija i halucinanata, čak i na visokim položajima i na ključnim mestima, da je za svakog ko je makar prelistao K. G. Junga ravno čudu što nema mnogo više nevesta od ektoplazme. Pazite šta je naučavao veliki psiholog. Takozvana priviđenja su puke projekcije nesvesnog, u našem slučaju kolektivnog, što ništa ne menja na stvari. A to znači: ako nema onoga ko vidi duha, nema ni duha. Što opet znači da duh ne mere biti uhapšen. Pa će Dačić ostati bez preizbornog poena.
Naravno, nisam ja do te mere ogrezao u spiritualizam da bih poricao mogućnost da nad borskim džadama vaistinu lebdi neki pripiti, pa možda i ćaknuti šeret. Ali opet velim: ne bih ja duh-devojku otpisao tako lako. A nisam siguran ni da je politički oportuno. Biračko telo voli golicave priče. Sećam se, tamo negde početkom sedamdesetih po Beogradu se prosula priča o misterioznoj devojci koja u Lipovačkoj šumi zaustavlja vozače, zamoli ih da je odvezu kući, ljubazni vozači skrenu s puta, da devojka ne štrapacira, a ona ih zaustavi kraj seoskog groblja i kaže: „Hvala na vožnji, ja ovde stanujem.“ Brujalo je to mesecima, dospelo je čak i u tada slavni magazin Čik.
Drug Stari je ćutao kao zaliven. I glatko dobio sledeće izbore.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
