Hajde da vidimo šta kaže vox populi, vox dei, koji je po definiciji uvek u pravu. „Ja, recimo“ – piše Vojkan – „nikada ništa nisam dobio od SNS-a, niti očekujem šta, ali vidim koliko Vučić radi i koliko se trudi kao niko pre njega. To mi je jedino merilo.“ Uprkos snažnom utisku da Vojkan laže i masti i da od SNS-a ponekad dobije bar sendvič, nastavio sam čtenije komentara i ubrzo ustanovio da smo Vojkan i ja u neku ruku istomišljenici, jer i moja malenkost – baš kao i Vojkan – smatra (iako u obrnutom smeru) da je diktatura jedini izlaz za „ovako razoreno društvo“.

Samo ne vidim gde Vojkan vidi diktaturu? Ako je vidi u vladavini Ace Srbina, onda treba promptno da vrati sendviče keteringu SNS-a, jer to isto misle i Acini karadušmani, od kojih – vreme leti – ubedljiva većina i ne pamti vreme kada je Srbija imala privilegiju (ovo nije ironija!) da tavori u diktaturi, doduše „s ljudskim likom“. I – šta kažem? Kako „nam“ je bilo pod diktaturom? Tja! I ovako i onako. Ponekad guravo, ponekad veselo; bilo je u srpskoj diktaturi i dobrih i loših stvari, a po meni je najbolje bilo to što su mufljuzi (svih boja) bili saterani duboko u mišje rupe i što su se bljuvotine – koje se danas štampaju u Politici, gledaju na televizijama i čuju u Skupštini – u diktaturino vreme mogle čuti samo u bifeu Lijander i kafani Burduš u Žarkovu. I to pred fajront, u pola glasa.

Ima tu još jedna, naoko sporedna stvar. U komunističkoj diktaturi gradske novogodišnje jelke bile su mnogo jeftinije nego danas, verovatno neću pogrešiti ako kažem da su praktično bile džabe. Komunalci bi, pretpostavljam, otišli do Košutnjaka, tu bi – cap – odsekli jelku, potom je zapandrčili na Terazije i novogodišnje slavlje je moglo da počne. Pomisao, recimo, da bi ondašnji diktatorski gradonačelnici Grada Beograda, Branko Pešić ili Žika Kovačević, nekom svom jaranu „namestili“ da Gradu Beogradu utrapi plastičnu jelku po bagatelnoj ceni od 83.000 evra, u ono vreme je mogla pasti na pamet samo nekom pacijentu Laze Lazarevića, a nije isključeno da je taj svat Laze i dopadao zbog sličnih pomisli.

Nije OVO, Vojkane, istomišljeniče, diktatura, ovo je endookupacija – o kojoj sam ovde već pisao – što će reći pljačka i otimačina svih resursa jednog društva od strane jednog njegovog otuđenog dela, na isti način na koji to rade i strani okupatori. To je loša vest. Ali ima i jedna još gora: o endookupaciji sam (u više navrata) pisao u vreme kada su endookupatori bili oni koji kukaju da je Aco Srbin diktator i koji sada od studenata žute patke i slobodnih građana očekuju da ih ponovo vrate na vlast.