Guženje mečke

I krajnje je vreme, odavno se time nismo bavili, a u izvesnoj je vezi sa kulturom, večitom temom naših subotnjih kolumni.

Elem, pedesetih godina XX veka producenti nekog porno filma sa pomalo nastranim scenarijom dali oglas u novine – „Traži se naočiti muškarac da naguzi mečku za 1.000 dolara.“

Odziv, međutim, slab.

Kandidata ni od korova.

Snimanje dovedeno u pitanje.

Kad u neko doba, ete ti Hase, ulazi u kancelariju, gužva kapu i sav pokunjen kaže „javljam se na oglas, al ako može za 700 dolara, nemam više, majke mi.“ Ha, ha, ha, ha…

Vaistinu ha, ha, ha, samo se smejte, ali pitam ja vas – a vi sutra iskreno odgovorite u Podfamoznom – šta mislite, koliko bi dilbera nagrnulo u Pink ako bi Željko dao sledeći oglas: „Traži se naočit muškarac da u Zadruzi pred kamerama naguzi kozu za 500 evra.“ Desetine i desetine, tvrd vam stojim, a bilo bi – i to vam tvrd stojim – i đuvegija koji bi pitali „jel može za trista, nemam više“.

Eto, tako to ide.

Kada skinete dasku kao onaj drugi, uspešniji Haso, vic-pobednik u Le Manu, i pritisnete gas, samo je nebo granica (svakovrsnom, ne samo seksualnom) protivprirodnom bludu, ponižavanju i budalesanju za male pare, pa – ako zatreba – i sopstvene, uz popust.

Ovih dana Srbija i srpske nahije se žestoke ibrete nad songom izvesnog Bucketa, koji je perspektivni kantautor snimio za potrebe SNS-ove propagande, za honorar (procenjujem, znam džimrije) dovoljan da u Holivudu tri put naguzi mečku i da je posle izvede na hamburger i koka-kolu.

Rečeni spot se nisam udostojio gledanja.

Iz predostrožnosti.

Poslednji put kad mi se omaklo da bacim pogled na televizor ugledao sam Mirčića kako skida ženske roze rumunske gaće i maše njima po skupštini.

Koji će mi to Sebastian.

Ali ako nisam gledao, ne znači da nisam pročitao o čemu Bucke peva kao što je sloboda pevala o njemu.

Sasvim predvidivo – o nepočinstvima Trija Fantastikus (plus Sergej), od kojih, ruku na srce, neka i nisu fikcija.

U suštini ništa novo i ništa što se svakodnevno ne može pročitati u režimskim odštampotinama ili videti na uslužnim televizijama.

Ono što je novo (i loše) u tom propagandnom uratku je pokušaj urbanizacije seljačkog pokvarenjaštva i širenje džiberluka preko kulturoloških granica koje ne bi trebalo da pređe, koje, doskora, nije ni pomišljao da prelazi.

Ajde, de, poetika repa se još i može povezati sa politikom SNS-a, ali šta ako apetiti porastu pa uoči sledećih izbora dobijemo operu – naslovljenu, hajde da maštamo, „Tri ukradena groša“ – sa prepoznatljivim zapletom i personama dramatis ili možda, balet u kome se Vrhovno Dobro bori protiv tri zla vilenjaka.

Preterujem li?

Ma jok.

Ako mislite da se u Srbiji ne bi našao libretista i kompozitor da, za honorar dostatan da autori po pet puta naguze mečku, napiše tu operu, vi onda pojma nemate u šta se pretvorilo ovo što nikada ovako nije bilo.