Javno i privatno

Javni poslovi, od vođenja rata, preko upravljanja državom, do takozvane kulturne politike, za nacionaliste su intimni čin i svaki odmak od svojih intimnih predodžbi oni doživljavaju kao bolnu uvredu. Režimi država-nasljednica i znatan dio njihove saučesničke javnosti su međunarodnu zajednicu – utjelovljenu u haškom sudu, diplomatskim pritiscima, sankcijama i intervenciji iz 1999 – doživjeli kao silu koja zadire u njihovu privatnu sferu, kao nepozvanog tuđina koji dovodi u pitanje pravo roditelja da po volji prebija i zlostavlja svoju djecu.“

Nisam, vaistinu, odavno naišao na sažetiju analizu uzroka ovdašnjeg haosa, a poslednjih je godina granica između javnog i privatnog potpuno izbrisana i sada nije ništa neobično da se bračni život takozvanih slavnih ličnosti odvijaju gotovo isključivo u medijima. To možda i ne bi bilo toliko opasno, osim po supružnike, da pomešanost privatnog i javnog nije dovela do toga da se javni poslovi odvijaju u pomrčini privatnosti. Ni to nije najveća opasnost postistorijske konfuzije. Nema ni u jednom vremenu nijedne vlasti koja nije sklona da važne stvari rešava u potaji. Glavna opasnost ovakvog stanja je svojevrsna derealizacija demokratije, ukidanje sistema vrednosti i propast faktografije. Probitačnost „nacionalnog osećanja“ među prvima su iskoristili mediokriteti, propalice i lopovi. I na kraju su potpuno zavladali ovdašnjom javnošću. Nacionalna „pravovernost“, naime, ukida sve razlike, osim krajnje eluzivne rang-liste „ko je veći Srbin“. A veličina tog „srpstva“ meri se decibelima proizvedene „srpske“ buke. Pročitajte bilo koji tekst bilo kog patriote i videćete da je tu uglavnom reč o odbrani „srpstva“ i „nacionalnih interesa“. Razumljivo, ima razlike u „vrednovanju“ palamuđenja jednog Ćosića i (u izvesnom smislu i pismenijih) smatranja jednog Marinka M. Vučinića. Ono što je zajedničko za obojicu – i za stotine i stotine drugih – jeste da nikada ne govore u svoje ime nego se javljaju kao drveni advokati „ugroženog srpstva“. Njihov bol, međutim, nije lažan. Ta patriotska gospoda doista jesu ugrožena u svakom pogledu, nevolja je što svoju ličnu inferiornost i gubitnički mentalitet poistovećuju sa svima nama i što ga svima drsko nameću. Malo je degutantno u svemu tome što su glavni brižnici za srpsku sudbinu svojevremeno bili jako zabrinuti za samoupravljanje i što su govorili u ime partije. Ljudi, ne verujte nikom ko ne govori i ne piše u svoje ime.