Konceptualnost

Malo sam manje bio ozbiljan kada sam nešto kasnije predlagao da se Titov spomenik preuredi u bravarsku radnjicu. Ali ni tada nisam bio sasvim neozbiljan. Šta bi falilo? Em bi jedan veliki spomenik ostao na mestu, em bi jedan mali privrednik vajdio. Ključevi se stalno gube, a radnja na idealnom mestu. Kada je ono rušen Berlinski zid, takođe sam imao neka zakeranja. Opet sam negde izjavio da ne razumem onoliko oduševljenje, jer je opštepoznato da se rušenju zidova raduju samo robijaši. Šta da vam kažem? Istorija je pokazala da sam džaba krečio.

E sad, za Berlinski zid me pomalo i boleo Crven Ban, ali sam na branik Titovog spomenika stao iz pragmatičnih razloga. Primetio sam, naime, jednu disproporciju. Berlinski zid se ruši jednom u toku cele pisane istorije, dočim se naši „berlinski zidovi“ udarnički ruše na svakih tridesetak. Kakvo li je – zapitao sam se – mentalno stanje naroda za koji nečiji spomenik može postojati samo na dva načina – ili kao bronzani idol, ili kao sekundarni materijal? Panović je u svom tekstu još jednom bio u pravu. Ona prepravka Titovog spomenika uopšte nije bila nemoguća misija. Nevolja je u tome što se ovde duboko uvrežilo mišljenje da je moguće nemoguće, a nemoguće moguće. Još veća je nevolja što u tu parolu suštinski niko ne veruje, ali je se dominantna većina drži kao pijana plota. To je, kažu, naša tradicija. Je li bogati? A gde je? Nema je! Porušena. Kad smo već kod naše aktuelne tradicije. Bacite pogled na onog limenog Teslu na istoimenom aerodromu (nazvanom tako samo da aerodrom ne bi poneo Đinđićevo ime), pa će vam sve biti jasno.

A posle svih ovih godina postaje – kako to novindžije vole da kažu – više nego jasno da ovde, u Srbiji, zapravo ne postoji politička volja za životom u normalnim okolnostima, pa čak ni u situacijama kada se te okolnosti nude same od sebe. Jednom sam u nekom romanu čisto iz zajebancije napisao da Srbija propada u miru, ali sam se potom setio da su tokom onog nesretnog bombardovanja državne službe funkcionisale mnogo bolje, organizovanije i manje osiono nego u doba mira. Dobro, muljalo se sa cigarama, zejtinom i benzinom, ali je sve ostalo bilo cakum-pakum. U vreme vanrednog stanja iz 2003. nisam bio u zemlji, ali mi poznanici i prijatelji kažu da im je vanredno stanje ostalo u najlepšoj uspomeni kao (kratak nažalost ) period normalnog života. Panović je u još jednoj stvari u pravu: da je moj predlog prošao, mogao sam napraviti međunarodnu karijeru sličnu onoj Marine Abramović. Ali voz je za mene (a i za sve nas) već bio prošao. Još u ono doba sam bio prestar da izlazim na binu i da pokazujem mindžu.