Koštanin crven ban

 Pripreme su išle svojim tokom, Bog nas je veselio, sve dok pozorišni menadžment (ili pre menadžer) nije dokonao da se Kokan nameračio da podmuklo podrije srpski patrijarhalni moral.

 

Pošteno govoreći, Kokan – koliko znam čoveka – ne drži mnogo (ako uopšte) do tog licemernog, slavskog i lažovskog morala, u čemu ga zdušno podržavam, ali hajde ipak da u cilju pravovremenog i objektivnog izveštavanja javnosti ispitamo stvar. Kakvo je to, dakle, kukavičje jaje Kokan hteo da poturi u prečisto gnezdo Pozorišta na Terazijama. Ne smem ni da kažem! Stid me je. Kokan je ulogu Koštane poverio ni manje ni više nego Božu Vreći, „transrodnoj osobi“, što bi u mom zastarelom tumačenju značilo – ni muško ni žensko. Mada mi se – na osnovu letimičnog uvida u novinske fotografije – ipak učinilo da je Božo ipak malo više muško. Što je, da kažemo, njegova stvar. Lepo je vaktile rekao onaj francuski šeret: Sreća naša što postoje samo dva pola; treba samo zamisliti kakav bi krkljanac nastao da postoje tri ili četiri.

  Natrag u Pozorište na Terazijama. Uz svo dužno nepoštovanje, uopšte mi nije jasno šta pozorišni menadžment (i menadžera) boli Crven Ban kog je pola glumac koga je odabrao reditelj? Da je Kokan naumio da napravi „provokativnu“ predstavu u kojoj bi se personae dramatis švrćkale gole po sceni – u šta čisto sumnjam – razumeo bih menadžmentovu brigu: nije, brate, red da Koštana, takoreći klasični književni lik, bude bradata i kurata. Pošto tome po svemu sudeći nije tako, otkazivanje nastavka radova na „Koštani“ tumačim kao još jednu ofanzivu udružene (leve, desne, crne i crvene) srpske malograđanštine i điberaja.

 

 Znaju li menadžment (i menadžer) Pozorišta na Terazijama da su u davnim vremenima koja behu istinski, a ne isfolirano patrijarhalna, nosioci svih uloga u pozorišnim igrokazima, uključujući ženske, bili muškarci. Sledstveno su – oblačeći se u ženske prnje – hteli-ne hteli bili i travestiti i „transrodni“, ali to ni njima ni cenjenom publikumu nije smetalo. A zašto im nije smetalo? Zato što to nije – a to se i u srednjem veku znalo – „izistinski“ i što se tu radi o umetnosti koja nije ni u kakvoj obavezi prema okolnoj stvarnosti, koja je – štaviše – u obavezi da tu „stvarnost“ razdrmava i potresa. No, dobro! Postaviće Kokan „Koštanu“ na nekom drugom mestu, a Pozorištu na Terazijama toplo preporučujem da rupu u repertoaru popuni dramatizacijom neke istorijske kupusare Pantelije Srećkovića.