Pregurasmo nekako još jednu nedelju, nova godina je tu nadohvat ruke, radujtesja Srbi, još malo pa će kraj rata. Kakvog sad rata? Velikog ili Prvog svetskog, kako vam drago. Kao što znamo, u godini koja je na izmaku beše pala stota godišnjica Sarajevskog atentata i početka rata i ta je godišnjica – kako to novindžije kažu – „obeležena“ širom sveta, ali nigde, rekao bih, tako pompezno, tako trogatelno, tako svečano, tako radosno kao u Srbiji, zemlji „pobednici“ koja je u toj „pobedi“ izgubila pedeset i osam posto muške populacije i koja se od tog gubitka ni do dana današnjeg nije oporavila.
Daleko sam od primisli da godišnjicu nije trebalo „obeležiti“, samo mi se čini da je poluhisterično „obeležavanje“ Velikog rata po ovdašnjem običaju promašilo temu. Dobro, de, znamo šta je Hegel rekao o istoriji kao učiteljici života i o njenim lošim đacima, ali da baš nikome od veleučenih, a zapanušanih „obeleživača“ nije upalo u oči da je Srbija – jedna od zemalja pobednica – pobedom ostvarila ratni cilj Austrougarske, što će reći nestanak Srbije kao suverene države, to mi je malo čudno, tim pre što su „obeleživači“ listom protivnici svih Jugoslavija. Ja, recimo, nisam, ali se često pitam da li je bilo politički mudro odreći se pobedničkog suvereniteta u korist stvaranja jedne nadnacionalne monarhije (a u teoriji su sve monarhije takve) i to u trenutku kada je bilo očigledno da je takvim monarhijama odzvonilo za sva vremena. Prisetimo se: Veliki rat je pomeo Austrougarsku, Osmansku i Rusku imperiju, a Karađorđevići su se ponadali da će njihova imperija opstati.
Jeste, graknuće „obeleživači“, ali to je učinjeno da bi svi Srbi živeli u jednoj državi. Taj argument je imao izvesnu težinu sve tamo negde do revolucije iz 1848. godine, ali kasnije, u vreme naglog uspona nacionalnih država, beše postao najobičnija (negativna) utopija. Nimalo, međutim, naivna. Prisetimo se – neće nam biti teško, skoro to beše – da se Srbija s teškom mukom, šta s mukom, takoreći na silu odvažila na obnovu samostalnosti, da bi se momentalno podelila na prvu, drugu i treću Srbiju, koje su, opet, nastavile da se dele na raznorazne supsrbije.
Godišnjica Velikog rata jeste bila dobra prilika da se trezveno razmisli o svemu i da se (eventualno) uoče greške zbog kojih Srbija nikako ne uspeva da se pusti korena u realnosti, ali – avaj – u Srbiji se greške shvataju kao heroizam. To je, pretpostavljam, bio razlog prošlogodišnjeg masovnog oduševljavanja i proslavljanja Principovog atentata, kao „izraza slobodarskih težnji“. Ja pak sve nešto mislim (i sve češće mislim) da je Princip počem znao kakvu će nam slobodu doneti njegovi hici i ko će ga sve veličati, ne bi on pucao u Ferdinanda. Pucao bi sebi u glavu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
