Kultura žrtve

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Da li je u pitanju omaška, ili neznanje ili štamparska geška, nije važno, ali u kolumni piše“zatočnici siromaštva“. Basara je sigurno hteo da napiše „zatočenici siromaštva“, oni koji siromaštvo trpe, a zatočnici su oni koji se u nečije ime i za nečiji račun protiv nečega bore. („Ter se lasno rastadoše s suncem, zatočnici mrijet naviknuti“ – Ivan Mažuranić). Dakle, zatočnici siromaštva bi bili oni koji se u ime siromaštva bore za siromaštvo.

2. Taman nas je Basara naučio da dostojanstveno trpimo glad i siromaštvo, a sada mora da nas uči da isto tako treba da trpimo i to što smo bili (a i sada smo) nečije žrtve. Ksda će da se pojavi neko ko će da nas uči kako da podnosimo bogatstvo i srećnu i slobodnu prošlost?

3. U ovom medijskom mraku sjajna kolumna.
   Ali pitam se, zašto niko o ovome ne razmisli?
   Liči na paradoks ali kad se satira otkoloni pojavi se surava i lekovita istina.
   Ali ipak ona nema otprilike koga da leči. Kolektivizam je evoluirao u paranoju.

   1. Jedini medijski mrak jeste u tvojoj glavi sa koeficijentom inteligencije kao mojem donjem pritisklu , negde oko 80 .

4. Zivka kaze sledece: Sve se slazem. Cuti, trpi, grabi, grizi, udri levo, udri desno., bori se. To je moj zivotni moto. Ali nikad ne seri naglas po sebi i svome. Ono sto ne valja ispravljaj diskretno, u hodu, izmedju cetri zida.

   1. Ti si sremica,
      one nose brkove
      i vole da se biju…

      1. E, Jovane Nesrecnice, tugo moja. Nisi me uvredio sa tom primedbom o brkovima ali si me ubio svojim haiku komentarom koji svedoci o srpskoj pismenosti. Dakle Jovane, stavi prst na nisko celo i duboko razmili. Ko ce ti ikada uzeti u ozbiljno razmatranje ako u tri reda napravis cetri pravopisne greske?
         Ali hvala ti sto si me prozvao I pruzio mi priliku da dopunim svoj prethodni komentar koji napisah u brzini, polaskana pozivom autora da cuje moje misljenje. Evo dopune. Mi smo zemlja u nestajanju. Gubimo stanovnistvo, gubimo mlade generacije, gubimo teritorije, gubimo korak sa svetom I gubimo zdrav razum. Zemlja nam sve vise lici na Mojti Pajton seriju nego na organizovanu zajednicu. Uhvatilo nas je neko samoubilacko ludilo. Kada pomislis na nemoze gore I apsurdnije tekuca svetovna vlast, duhovne vodje I tekuci narod te prijatno iznenade I demantuju. Ako se desi neko cudo, pa za dve, najvise tri godine, SNS-ovci odu u istoriju zajdeno sa svojom opozicijom, te na celo zemlje dodju neki pametni, posteni I vredni ljudi, morace da pokrenu neku vrstu petoljetke u trajanju od bar sto godina da nas vrate u normalu. U tom periodu, a tu se slazem sa Basaraom, ne sme biti vremena za gledanje u proslost vec se mora grabiti samo napred. Prvo izgraditi ispocetka institucije I ojacati ih, a paralelno sagraditi par Golih otoka za lustirarane lopine na svim nivoima, I tako dalje. I dok kazes keks, eto Srbije na nekom evropskom proseku a onda mozemo I da se osvrnemo pa I da napisemo novu istoriju jos lepsu od sadasnje. A sto se tice Siptara, nase vecne teme, o tome sam pisala ranije. Najbolje resenje za nas je zamrznuti konflikt niskog inteziteta. To znaci da uradimo ono sto se mora, tj. sto nam jaci narede da uradimo (Siptarima stolica u UN, ma i trosed ako treba, i slicno) ali da drzavu Kosovo nikada ne priznamo. A kada istorija navede Siptare na neku klizavicu, a to ce se, veruj mi, kad tad desiti, mi samo treba da im onako “komsijski” pomognemo da se strmopizde. Ali za to nam treba malo jevrjeske pameti. O tome, drugi put.
         I na kraju. Da li sam Sremica? Donekle jesam, isto koliko i Vranjanka, i Madjarica sa severa Backe, i hanuma iz Novog Pazara, Vlajna iz Kladova I Carapanka iz Krusevca grada, mada se najradje izjasnjavam kao Vozdovcanka, setajuca prirodna lepota zbog koje Marsovci tako cesto svracaju u nasu milu Srbijicu. Sta ces, vole ljudi, tj. Marsovci, lepe, jake i prirodne zene.

   2. Cvrc!

5. Ovo tvoje, cesto pomenuto da nekog „boli Crven Ban“, upotrebljeno u danu za kulturu, moze Basara da te uvrsti u cuvare etnokulturne vrednosti.

6. O bože bolje da nisam ni otvorio i pročitao ovaj tekst , tolko cinizma neosaćajnosti kao i nekulture nisam video ni pročitao odavno po novinama , i sada ovome čoveku treba pominjati etiku i poštenost novinarske profesije od koje on očigledno nema ni E od etike a ni profesionalizma u svome radu.

7. Činjenica je da su tzv. gvozdena pravila odavno, silom prilika i sticajem okolnosti, smekšala, a presedani niču na sve strane. U vezi s tim samosažaljenje i glumljenje žrtve nije više tako kolektivno kako nekad beše, jer (ne)zaborav čini svoje, točak vremena neumitno donosi nove načine žrtvovanja i nove „vrednosti“ za koje se očekuje da se gube i glave i dostojanstvo. Sprečavanje budućih zala – hmmmm…. Malo nemoguća misija…

   1. Nove vrednosi za koje se gube glave?! Šta je novo u vrednostima? Šta je novo u potrebi da se uspe? Da se napreduje tamo gde želja i potreba pusta naviga?! Za šta su sve glave gubljene, ič ne žalim ako je ko izgubi goneći sopstveni ćeif!

8. Prepoznao sam sebe….
   …kao srbina….
   ….u ovoj kolumni

9. Ovde nije vise bitno biti pobednik. Bitno je biti zrtva (pogotovo oni koji nisu nigde stradali). Kao zrtva, imas moralnu superiornost… o tome je pisala i Dubravka Stojanovic

10. Preuzimanje uloge žrtve znači odricanje od odgovornosti za situaciju u kojoj smo se našli, a žrtva je nevina. Ovo neki dan pročitah u Filozofiji straha. Napisao Laš Svenson.

    1. Kaže Laš i ovo: U kulturi žrtve nemoguća je pomisao o napretku.